Кустурица из Стокхолма открива шта спаја Хандкеа и Андрића

Врло је индикативно да се и Хандке и Андрић, нису закачили за српско питање због национализма, него из осећања неравнотеже и недостатка правдољубља

Петеру Хандкеу је Нобеловом наградом призната невиност, а његов животни пут је достигао врхунац и у тој сали Шведске академије дотакао небо. Ово, у ексклузивном разговору за Новости, истиче наш славни редитељ Емир Кустурица, који је у Стокхолм дошао да подржи свог великог пријатеља.

– То је чудо од литературе, зато што је створено у одбијању априористичких ставова. Чак и у беседи, а углавном у својој литератури, он говори: не буди аналитичан, немој да се бавиш закључцима, пусти живот да тече. Хандке је проводник фресака које сам живот донесе. Као што је, на пример, његова осећајна прича о малоумној слушкињи из његове беседе у Академији. У једном тренутку је заплакао, а и ми с њим. Било је врло дирљиво када је почео да говори фрагменте из словеначких молитви – каже славни редитељ, који је седео у првом реду, чиме му је указана изузетна част.

Кустурица истиче да је било необично бити на месту где су толики велики писци држали беседе.

– Невероватан догађај, који се деси једном у животу, и њима, и онима који гледају. Крајње скроман оквир, стар, ни подове нису дирали, у поистовећивању с прохујалим временом и великом литературом. Дивно је бити део једног тако изузетног догађаја.

Чувени редитељ, који је и сам дотакао звезде, између осталог освајајући и Златну палму, истиче да је церемонија у Шведској академији нешто посебно.

– У ваздуху се осећа и види да је то полусвето место. Оно што је за војске значила Тријумфална капија у Паризу, то за писца значи овај тријумф овде.

Емир Кустурица наглашава да је пропагандна машинерија веома јака, али да она не може да захвати животне токове.

– Живот је много јачи од тога. Хандкеов тријумф је показао да се његова литература после толико година уврежила као стандард на Западу – каже Кустурица, наглашавајући да сада млади писци опонашају Хандкеа.

– Пишу у првом лицу, реченице су им огољене од атрибута, говоре о суштој егзистенцији, о животу без улепшавања, поништавања, увећавања и смањивања. Говоре о ономе што јесте.

Литература је тако остављена онима који се не баве реконструкцијом и епопејама, што је улога коју је преузео Холивуд, већ људском егзистенцијом:

– Хандкеова победа је потпуно изван трендова који се успостављају преко малих преносилаца, малих држава, које у томе учествују у сагласју с великим задатком. А велики задатак је увек био исти. То је источно питање, и померање на исток. Шта је Косово, него то?

Кустурица повлачи и паралелу између двојице нобеловаца, Андрића и Хандкеа.

– Врло је индикативно да се обојица, и Хандке и Андрић, нису закачили за српско питање због национализма, него из осећања неравнотеже и недостатка правдољубља. Тај елемент је Хандкеа и довео до нас.

Ово помињање „обојице“ нобеловаца није био лапсус:

– Обојица су наши! Не због поистовећења са нацијом, већ с тешком позицијом.

Кустурица подсећа да су, у време када је Андрић требало да добије Нобелову награду, наше амбасаде добијале инструкције да лобирају у корист Крлеже.

– Не може један Комшић из Сарајева да схвати да шведска принцеза не може да утиче на људе који се баве литературом! Он мисли да је то све као онда када су Хамдија Поздерац и други једним телефонским позивом могли да заврше све. Не може шведска принцеза да утиче, као што нису могла дипломатско-конзуларна представништва да наговоре те људе да Крлежа добије Нобелову награду. Једна од највећих тековина западне цивилизације је да у рад институција не могу да се уплићу прсти власти и политичара. Комшић, једна сарајевска шпенадла, која покушава да се убоде, не зна да принципи мезетлука на коме се ствари завршавају на Западу једноставно, не функционишу.

Хандке је, каже Кустурица, једини човек који је свој живот изнајмио литератури.

–Другог не знам! Само сликари тако раде. У књижевности то није запамћено. Било је разних авантуриста и идеја, као што су Хемингвеј или Селин, који су импулс живота преносили готово верно, али никад нико није тако жудео за тим да се истраје на животном таласу, да се та поезија преведе у документ и да се нађе мера у којој осећања нису лажна.Утолико је, каже, његова победа већа, у времену када је уметност у великој деградацији.

– Литература, у жанровима од најгорег кича до озбиљне књижевности коју пишу Прилепин и Френзен, нема временску дефиницију, него је остављена сама себи. Увек су велики историјски ломови рађали покрете. А овде је реч о једном човеку и једном животу.

Хандке је, каже Кустурица, права жртва нове идеје која влада планетом.

– Као што мобилни телефон постаје незаобилазни саставни део живота, то је постало и политичко уверење. Пошто му је животни принцип да одбија априористичке ставове, Петер Хандке је тако посумњао да је у грађанском рату у Југославији пропаганда основно оружје. Отишао је на та места и посведочио сам. Стигао је до нас, како сам каже, не знајући да ли је то због вере или због бога, на путевима где још постоје темељи веза између Константинопоља и Рима, Рима и Париза, Париза и Београда, Београда и Москве. На ногама је, корачајући, стигао до нас и одбио те априористичке ставове који су у природи ствари у овом веку и на почетку ове гунгуле у којој живимо до краја исполитизовани.

– Он је животни троцкиста! Успоставља, па доведе у питање. Осим тих дирљивих докумената које пробире. Човек је који враћа наду у то да бављење литературом, за коју је добио награду, не мора да буде у сазвучју са тренутном политичком ситуацијом у свету. Јер, та оргијашка пропаганда коју западни клубови преко својих преносилаца воде по свету, заиста је незапамћена. Свако ко није сто посто на тим стратешким становиштима постаје практично демонизован. Међутим, мислим да то њему не смета.

Додељивање Нобелове награде је Хандкеу, зато, вратило веру у то да литература остаје ван политичких токова. Кустурица сматра да је то резултат великих промена које су се у последње време десиле на планети.

– Успоставља се ново време. Дивно је да је Запад препознао и схватио да ту, у својој башти, имају једног великог писца и да им то што мисли није била препрека да га награде. А шта је требало, да га због тога линчују? Као што га јесу линчовали лажни левичари, попут Жижека и осталих.

Познати редитељ истиче да Хандке није жудео за тим да буде велики.

– Писао је своју литературу упорно, написао је седамдесет дела. А то што је поверовао да је Запад претерао у пропаганди против нас, то је његова лична ствар. И она му није донела Нобелову награду. Него је Нобелова награда потврдила да човек може да мисли и оно што они на Западу не морају да мисле, посебно када је у питању тако важна ствар као што је књижевност – закључио је Кустурица.

ПРОШАО САМ СЛИЧНУ ГОЛГОТУ
Емир Кустурица истиче да је голготу сличну оној кроз коју пролази Хандке и сам преживљавао средином деведесетих.

– То за мене није никаква новост. Прошао сам то у Француској 1995. Била је то иста прича. Обојица смо то констатовали, разговарајући одакле проистиче то наше пријатељство. Међутим, од тада до данас, свет се променио. Више није монополарно место које генерише своје политичке циљеве па их срозава до људске егзистенције. То је сада један другачији свет.

ПИШЕМ КЊИГУ О ВЕЛИКОМ ПИСЦУ
Славни редитељ открива, за Новости, да тренуто пише књигу о Хандкеу.

– Покушавам истовремено и да пронађем финансије за колосални, скупи пројекат о Џингис-кану – истиче Кустурица.

Аутор Горан Чворовић

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

Извор Вечерње новости, 09. децембар 2019

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *