Непознати путописи Кракова

Објављена прва од три књиге записа заборављеног српског писца. Демић: Његово име заслужује да се нађе крај Исидоре, Црњанског…

Извор: novosti.rs

АКО је неком српском писцу бурни животни пут одредио и књижевну судбину, онда је то свакако Станислав Краков (1895-1968). Важио је за једног од најзначајнијих представника модерног прозног израза двадесетих година 20. века, али је из некњижевних разлога дуго био гурнут у заборав. Недавно објављена његова књига “Путописи” (издавач “Дерета”), коју је приредио писац Мирко Демић, представља не само лепо књижевно изненађење, већ и праву посластицу за љубитеље овог жанра. А у припреми су још две путописне књиге, овог необичног аутора пустоловног духа, велике културе и блиставог стила.

Рођени Крагујевчанин пољског порекла са 16 година је узео пушку у руке, учествујући најпре у балканским, а затим и у Првом светском рату, одакле се вратио са 17 рана и девет одликовања.

Правник по струци, радио је као новинар и уредник неколико листова и часописа, био директор Радио Београда, романсијер, велики заљубљеник у авијацију и филм. Сачуван је само један његов играно-документарни филм “За част отаџбине” (1931), док је други “Кроз земљу наших царева и краљева” (1932) заувек изгубљен. Због политичког деловања и подршке Милану Недићу, који му је био ујак, дуго година живео је у емиграцији, где је и умро, а његово стваралаштво је прећуткивано и неправедно оспоравано.

Оно у чему је био списатељски најпродуктивнији, а можда и најбољи, у путопису, до данас није укоричено, сем невелике књиге “По јужној Србији” из 1926. – каже Демић. – Највећи број путописа насталих углавном у трећој и почетком четврте деценије прошлог века, остао је разасут по новинама и часописима, штампаним између два светска рата. То није успело ни књижевном историчару Гојку Тешићу, коме припадају неоспорне заслуге за напор да деведесетих година прошлог века Кракова врати у српску књижевност, објавивши романе “Крила” и “Кроз буру”, као и да реконструише збирку новела, назвавши је “Црвени Пјеро”.

У првом објављеном тому су путописи настали током његовог путовања по северној Африци и Средоземљу. Књигу отварају странице о Гибралтару, тој “невидљивој тврђави Енглеске”, којој су чар давале кафане са женским оркестрима, а затварају утисци из Лихтенштајна, “земље радости и мира”, са само једним министром и три жандарма и последњим војником који је 64 године био у пензији. Читалац може да ужива и у изузетним путописним причама из Марока, Алжира, Туниса, Турске, Бугарске, Португалије, Шпаније, Француске, Италије, Холандије, Пољске… У књизи је објављено и неколико мањих записа, први пут штампаних из рукописа, пронађених у рукописној заоставштини Кракова која се и данас чува у Архиву Југославије.


Демић је уверен да путописи Станислава Кракова спадају у ред најуспелијих и најзанимљивијих у српској књижевности 20. века и да његово име заслужује да се нађе крај корифеја српског путописа, као што су Исидора, Црњански, Растко Петровић, Винавер и Г. Божовић.

НЕБОПИСИ

У ДРУГОМ тому биће објављен највећи део путописа насталих са његових путовања по Југославији – открива Демић за “Новости”. – У трећој књизи, која носи радни наслов “Летења као екстаза нерава”, сакупљени су његови путописи/небописи, настали после крстарења авионима југословенским небом, као и серија репортажа са првог крстарења DOХ-а (1930-1931), тада највећег хидроавиона на свету чија је рута водила од Амстердама, преко Саутемптона, у Енглеској, дуж француских и португалских обала, све до Лас Палмаса.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *