Право на постојање

Пише: Иван Стоилковић

За очување српског националног и културног идентитета у Македонији потребна нам је систематска подршка српских државних институција

Приближава се крај још једне изузетно турбулентне године (текст писан у децембру; прим. НС), време када се обично своде рачуни за прошлу и праве планови за идућу годину, па зато као председник Демократске партије Срба Македоније, најаутентичније и свакако, најутицајније српске организације на овим просторима, са задовољством сам прихватио захтев да дам бар летимичан поглед на положај Срба и перспективе у сада већ Северној Македонији, и да укажем на широк спектар великих, не само политичких него и егзистенцијалних проблема са којима се суочавамо.

Одговорност за положај српског народа је у последње три године преузела СДСМ, партија Зорана Заева, а посредно и формални Срби у њиховим редовима, неки политички субјекти и неке НВО са српским предзнаком, иначе само фолклорни елементи у јавном животу, у пракси коришћени као директни учесници обојене револуције у Македонији и извршиоци и апологете једне крајње проблематичне политике. Без обзира на то, Демократска партија Срба Македоније просто није у ситуацији да остане по страни у процесу апсолутне дезинтеграције македонског друштва које на најбруталнији начин оставља последице и по наш биолошки опстанак у Македонији, из разлога што се држимо начела да свако ко зна корене сопствене породице и историју свог народа, у леђа му гледају преци, а из будућности га гледају потомци!

ВАРИЈАБЛЕ И КОНСТАНТЕ
Елементарна анализа проблема наводи на закључак да положај Срба у Северној Македонији зависи од много променљивих чинилаца: актуелне власти, свеукупних политичких односа, степену економског развоја, међународне ситуације и добре или лоше организованости нас самих. Све су то варијабиле, а постоји једна константа – наша матична држава Србија са својом уставном и исконском обавезом да брине о сопственом народу у дијаспори и Србима у региону.

Македонија је још од осамостаљења што директно, што индиректно, углавном по страном диктату, скоро увек активно била укључена у све активности које се не могу окарактерисати као пријатељске према Србији и Србима, и то како на домаћем тако и на међународном плану. Добар део активности био је усмерен на аутентичне српске невладине организације и политичке партије са циљем да се обезвреди њихов ауторитет и интегритет, и да у коначници буду елиминисане из јавног и политичког живота, што нас политичке представнике не ослобађа одговорности за сопствена чињења и нечињења.

Својим деловањем у оквиру политичких и невладиних структура значајно смо се одупирали и одупиремо њеној константној политици и њеном пристанку на формулу да антисрпство буде њена есенција и једини разлог њеног постојања, иако су притисци у том циљу страховити и континуирани. Срби Македоније су били изложени свим притисцима који се на људе могу применити (медијским, психолошким, политичким и економским) – добар део тога и преко инсталираних сународника – али смо себи поставили један нимало лак и, у исто време скоро немогући циљ: изборити се за јасну позицију у политичком животу Македоније и избећи замку да српски фактор постане ништа више од НВО фолклора. Значајно је споменути да смо постали препознатљив политички чинилац македонског друштва, и поред тога што се стално покушава, некад мање, некад више, успешно да се тај положај доведе у питање.

Резултати политичке борбе аутентичних представника Срба у Македонији су видљиви: Свети Сава је законом проглашен националним празником Срба Македоније, законом смо оформили Агенцију за права заједница, чија се самосталност предложеним законским променама од стране већине Зорана Заева доводи у питање, изборили се да српски језик буде проглашен службеним у три општине, поставили споменик цару Душану у његовој некадашњој престоници, реализовали пројекат обнове и заштите споменика на Зебрњаку и веома успешно организовали обележавање сто година Кумановске битке, повећали заступљеност Срба у државним институцијама за више од једне трећине за протеклих година, од 1,4 на 1,9 процената, што је сасвим могуће више него што наша бројнија браћа у Хрватској имају.

Исто тако, веома је значајно прибележити и неуспехе. Посебно бих издвојио наш неуспех по питању информисања. Свакако треба нагласити да нама није потребно информисање на српском језику које ће сервирати македонску државну пропаганду, нама је потребно информисање које ће имати чисто национални, информативни и васпитно-образовни карактер. У том циљу покренули смо политички сајт срби.мк који већ у зачетку даје неке, али још увек не довољно добре резултате. Само за неколико месеци наш је сајт постао посећенији од неких са вишегодишњим постојањем за више од десет пута.

Долази време када ће бити потребно да још једном покушамо да будемо бољи него што смо у неком другом времену били и него што вероватно и реално јесмо. Време када ће бити потребно да се боримо и сами са собом, и да савладамо, када год је то могуће, и где год је то могуће, све своје слабости.

Жао ми је што веома мали број Срба из матице и окружења суштински и стварно познаје уставно-правни систем Републике, сада већ Северне Македоније. Наметнути Охридски споразум није донео само мир у Македонији, већ је активирао и механизам моћног уцењивачког капацитета, а држава је претворена у атипичну форму демократије, где уз активно међународно посредништво уставно правни систем све више постаје предмет политичких договора који још више блокирају функционисање институција система, којима ауторитет очајнички недостаје.

ПОДВАЛА ИЗНУТРА
Увођење Тиранске платформе у политички живот Македоније није ништа друго до практични увод у опасни и од споља нам наметнути федерализам. А он недвосмислено излази ван уставног оквира (чак и од најлибералнијих тумачења Охридског споразума).

Пут ревизије историје је почео, мораће наша деца да као обавезни језик, поред македонског уче албански, а не српски. Иницијатива неких српских НВО, као на пример она о факултативном изучавању српског језика, суштински представља велику подвалу српском народу, и није ништа друго до смоквин лист врховистичке политике ове владајуће структуре, чији ће резултат у крајњој инстанци бити гашење и последње две преостале основне школе где је обавезно изучавање српског језика, у Чучер Сандеву и Старом Нагоричану.

Живот у двонационалности, албанској и северномакедонској где ћемо у најскоријој будућности изгубити и свој тешко стечени уставни статус биће пун изазова, врховистичка политика и отворена бугаризација биће изазов за здрави разум и нормалност и управо овакви проблеми и друштвене тенденције постављају питање колико ће нас и каквих у будућности бити.

Као што се може видети, постоје и отвараће се бројни проблеми, од егзистенцијално економских, до егзистенцијално националних. Нажалост, крај 20. века дочекали смо као лак плен, огњишта наших сународника у региону претворена су у згаришта, читаве области на којима смо вековима пребивали остале су пусте и данас њима тумарају још само мртве српске душе без смираја у небројеним добро сакривеним масовним гробницама остављене од злотвора чак и без опела. Колико нас је преживело, какви су нам капацитети, хоће ли ово наше страдално историјско искуство бити довољан подстрек да опет успоставимо континуитет са својим прецима, јесмо ли свесни разорности одсуства духовности по нашу способност расуђивања, и да ли смо овако сурово национално опустошени, верски обезличени и појугослављени спремни за оздрављење?

Да ли читаоци овог текста знају, претпостављам да не, да је такозвана Тиранска платформа прошла у Собрању Македоније уз српски глас? Знају ли да је Споразум са Бугарском у Собрању прошао такође уз српски глас? Или да је оваква антисрпска политика дошла као резултат подршке, заблуде, непросвећености и издаје наших сународника? Ето правих правцатих, језивих примера нашег времена у Македонији. Ко би иначе и какви су то људи који могу то да раде, да учествују активно у подршци бездушним убицама наше деце, бугаризацији нашег историјског наслеђа у Македонији и брисању свега српског? Али увек има несрећника и већ искусних вишеструко проверених српских издајника који не презају ни од чега, па ни од Бога.

Да не би било погрешног тумачења или забуне, најконкретније, држава Србија, македонској мањини за очување и неговање традиције и њеног националног, културног и духовног идентитета годишње исплаћује око пола милиона евра и сада ће се са новим променама закона тај износ удвостручити, што када је случај са средствима која македонска држава годишње исплаћује српским НВО, није случај и ти износи су више него понижавајући. Толико о принципијелности и коректности са којом се суочавамо!

Моје наде да смо достојни својих предака све више губе реалну садржину, јер се на обележавању, можда најважније годишњице, Кајмакчаланске битке и пробоја Солунског фронта, епског херојства и страдалништва нашег народа на српском војничком гробљу у Битољу није појавио нико од Срба, самозваних бораца за српску каузу и њихових организација и поред тога што су ове године од државе Србије скоро сви добили одређена материјална средства за очување и неговање националних, културних и других особености српског народа. Срамота за њих свакако, надам се да ће држава Србија из овога извући одговарајуће поуке.

КВАДРАТУРА КРУГА
Третирање највећих македонских партија од стране нашег народа у Македонији као непомирљивих политичких и историјских полова, а не као партнере преко којих би побољшавали сопствени положај – је једна од удица које смо лако прогутали – и која је најбољи пут који ће нас уколико се не дозовемо памети, одвести тамо где ће нам ближи бити датум нестанка на овим просторима, од нашег опстанка.

Ова и оваква геополитичка квадратура круга са називом Северна Македонија све више подсећа на ГМО структуру, где је македонизам као природно везивно ткиво изгубио своју суштину и садржину и све је извесније да ће веома тешко преживети без великог прегнућа, зато је све очигледније да недостаје или да је држави потребна нова национална и политичка парадигма, јер је ова досадашња, суштински антисрпска геополитичка парадигма заувек пропала, јер не само да није дала никакав резултат, него напротив, постала је проблем са регионалним импликацијама с обзиром на тектонске промене у међународним односима и озбиљни економски и спољнополитички успон Србије. Да ли је она могућа? Па да није, не бих о њој писао као о потреби друштва и државе да озбиљније крене напред!

Што се Србије и Срба у региону тиче, најконкретније, нама је у борби за опстанак и очување српског националног, културног и духовног идентитета потребна организована, сврсисходна и систематска подршка српских државних институција и пријатељске јавности у Србији и ван ње, јер је она пресудна за успех свих наших залагања. Што се нас тиче, морамо, ма како нам то понекад тешко било, бранити право за својим аутентичним обликом постојања на простору Македоније у новом времену. У супротном…

Аутор је председник Демократске партије Срба Македоније и посланик у Собрању Северне Македоније

Насловна фотографија: skopje.mfa.gov.rs

Извор часопис Просвјета бр. 152/153, децембар 2019.