“МИ ПАДОСМО, ДА БИ СРБИЈА ЖИВЕЛА!”: Дан када је “ШАЧИЦА ЦРНОГОРАЦА” спасла Србију од пропасти

Након што је аустроугарска сила схватила да српска војска има намеру да се повуче преко територије Црне Горе, Косова и Албаније ка мору непријатељска команда донела је одлуку – тај се пут мора пресећи и тако једном за свагда уништити Србија и успут заузети Црна Гора. Оно што нису очекивали била је “шачица” Санџачке војске под командом сердара Јанка Вукотића.

Мојковачка битка је вођена од 6. јануара до 7. јануара 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска краљевине Црне Горе успешно зауставила аустроугарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење војске краљевине Србије преко делова краљевине Црне Горе ка Јадранском мору. Војском краљевине Црне Горе је командовао сердар Јанко Вукотић, а од овог славног боја прошло је тачно 104 године.

Аустроугарска војска је сва расположива средства послала на фронт од Вишеграда до Мојковца покушавајући да оствари свој наум – заузимање Црне Горе и дефинитивно сламање Србије.

Главни део аустроугарске војске налазио се на линији Рожаје, Сјеница, Бијело Поље док је други део нападао из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. Све у свему било је ту око 20.000 војника са 70 топова и више од 200 топова концентрисаних у Боки и усмерених ка Ловћену. Црногорских бораца било је мање од 7.000.

Борба Давида и Голијата
Стање у црногорској војсци било је веома тешко. Војници су били слабо обучени, посебно за зимске услове. Носили су оно што су понели од куће понели, а тек на сваких неколико дана су добијали по пола килограма хлеба.

И оружје је било проблем. Црногорски војници су носили пушке калибра 7,62 милиметара, тзв. “Московке“ од којих већина није имала бајонете. Цела Санџачка дивизија имала је укупно 39 митраљеза, а недостајала је и муниција.

До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. На Бадњи дан, 6. јануара, генерал Рајнер издао је наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску и тог, првог дана битке, уз велике губитке на обе стране, непријатељ је заузео Бојину њиву у Улошевину, чиме су угрозили кључну одбрану “мојковачких врата”.

Међутим, сердар Вукотић, имао је другачији план. Он је проценио да ће битка наредног дана бити кључна. Зато је напустио штаб у Колашину и на положајима код Мојковца донео одлуку да се изврши контранапад.

Према плану, у зору, на Божић 7. јануара, Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, црногорска војска ударила је на аустроугарску.

“Јунаци из бајке”
У снегом завејаним горама почела је борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета. Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојину њиву. Пет батаљона и две чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад. У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриш и противјуриш ређали су се скоро без престанка.

Аустроугари су били принуђени да уведу своје резерве и тако, пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку. Ипак, остали положаји Колашинске бригаде су задржани.

Сердар Јанко Вукотић наређује да се “по сваку цену” заузме Бојина њива. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљон, састављени од младића старих од 18 до 21 године. Како су сви били млади, јаки и поприлично увежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, али ни они, након два јуриша, јуначке борбе и много жртава нису успели да поврате ово стратешко место.

Тада у борбу улази једина резерва коју су Црногорци имали – Дробњачки батаљон. Батаљон је отпочео напад и успео да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. После кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и после кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш.

Непријатељ се није могао одупрети брзом продору Дробњака, који су улетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојину њиву.

Након затишја, генерал Рајнер је у битку увео своје задње снаге из резерве, чак је и лично, са исуканим мечем стао на чело војске и предводио напад, али су сви остали на својим положајима.

Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара. “Иако залуд”, како је сердар Јанко Вукотић рекао у последњој поруци својим јунацима, битка је добијена и окончана 10. јануара.

Поражени победници
Три велика дана на Мојковцу протекла су у непрекидним борбама. Након ове битке слава црногорске војске ођекнула је светом. О храбрости ових људи најбоље говоре записи самих њихових непријатеља! Пуковник Рихтер је записао да “храброст црногорског војника нема премца у историји ратова”. Генерал Хецендорф много касније је изјавио: “Борили смо се против јунака из бајке…”

Мојковачка битка је у народу поређена са Термопилом, а памте се и касније речи владике Николаја: “Да није било смрти на Мојковцу, не би било ни васкрса на Кајмакчалану.”

Црногорска војска била је свесна да у бој иде како би “вратила дуг” и српској војсци и народу обезбедила повлачење. И у томе је успела!

Нажалост, убрзо је дошло до слома црногорског отпора. Краљ Никола са двором и Владом напустио је земљу и склонио се у Француску у Бордо. Због одсуства краља, Влада је наредила Јанку Вукотићу, да се војска разоружа, напусти бојне положаје и врати кућама, а муниција и оружје да се оставе у касарнама и магацинима.

Тог 16. јануара 1916. преостали чланови Владе Црне Горе потписали су капитулацију. Сердар Вукотић тада издаје своје последње наређење – уништити сва оружја да не би користило непријатељу. То је и учињено, а распуштени војници или иду кућама, или одлазе у комите. Немали број напушта земљу бежећи у иностранство или се придружује српској војсци и са њом прелази Албанску голготу.

Иронично, Мојковачка битка постала је посљедња војна операција војске Краљевине Црне Горе. Након ослобођења 1918. Црна Гора улази у састав Краљевине Југославије.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *