Танасковић: Светосавка академија у Скопљу – порука о надидеолошкој суштини и ујединитељској моћи светосавља

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

НАВИКЛИ смо већ на то да се обележавање празника Светог Саве у неким бившим југословенским срединама пропрати жучним реакцијама, као да је реч о слављењу успомене на Џингиз кана или Хитлера.

Ту нема ничег новог, маштовитог или оригиналног, а ни неких свежијих и уверљивијих аргумената, па не вреди посебно ни коментарисати.

Ново је, нажалост, само то што се ове године на светосавско православље душмански обрушавају и у Црној Гори, иако је у њој највише старих цркава посвећених овом светитељу и просветитељу… Реч је очигледно о идеолошком стереотипу из богатог арсенала антисрпства, што је једном омашком нехотице потврдио и новопазарски муфтија др Мевлуд Дудић у емисији „Босанчица“ на Санџачкој телевизији.

Инсистирајући на томе да је празновање Савиндана црквена слава и да јој није место у школама једне секуларне државе, Дудић истиче да је захтевање од муслиманске деце да у њему на било који начин суделују, као и од наставника муслимана да присуствују пригодним свечаним седницама наставничких већа, дискриминација и насиље према њима, јер су то шеријатски забрањене активности, муфтија најављује оштар протест код надлежних државних органа.

Све ово смо већ у више наврата чули и доживели. Из Исламске заједнице се редовно и отворено позивало на бојкот школских приредби о Савиндану и у том смислу се охрабривали „забринути и огорчени родитељи“.

Ограничавање нечије верске слободе и наметање обавеза које су противне верском учењу коме су ученик и његови родитељи одани несумњиво јесте недопустиво, јер се на тај начин угрожавају основна грађанска и људска права, а повређује и достојанство личности. Ако има таквих случајева, свакако их треба истражити и на одговарајући начин санкционисати. Међутим, они који школске приредбе поводом дана Светог Саве квалифукују чак и као перфидан вид покрштавања муслимана (!?), морали би повести рачуна о чињеници да то није само црквена, већ и законом прописана школска слава и да њу не обележавају само православни верници, већ цела Србија, односно сви њени грађани.

Раздвајање верског од световног у овом случају јесте осетљиво, поготово уколико код неких не постоји спремност да се изађе из забрана који се представљају као религијски, а заправо су идеолошки и политички засновани. Да је тако, потврдио је, свакако ненамерно, и муфтија Дудић, једном „фројдовском“ омашком, коју је одмах сам исправио.

Рекао је, наиме, да је присиљавање „некога ко припада другој идеологији, односно религији“ на празновање овог школског празника неприхваљиво.

„Идеологији, односно религији“, дакле.

Види се да др Дудић религију у друштвеном контексту првенствено доживљава као идеологију, што и јесте суштински проблем оних који не желе и не могу да разумеју зашто су и у чему су лик и дело Светог Саве за Србе, и, показаћемо, не само Србе, на месту вишем од религијског и изнад идеолошке равни сагледавања.

Мевлуд Дудић

Упорно залагање за протеривање Светог Саве из школа у Србији неодољиво подсећа на кампању коју је пре петнаестак година водио италијански муслиман шкотско-египатског порекла, покојни Адел Смит, захтевајући да се са зидова свих службених просторија у Италији, укључујући школске учионице и болесничке собе, уклони мало распеће које у њима традиционално виси.

У својој провокативној мисији залагања за, како је говорио, „стриктно спровођење начела секуларности“, упркос извесном колебању либералистичког италијанског и европског законодавства, није наравно успео. Распеће за Италијане, као и слика Светог Саве за Србе, а требало би да буде и за идеолошки неоптерећене грађане Србије, није само верски, већ и неагресивни цивилизацијски симбол и они немају никаквог ваљаног разлога да га се одрекну. 

Својевремено изостављање „јудео-хришћанских вредности“, као непобитно историјски одређујућих за цивилизацију Европе, из преамбуле нацрта несуђеног „Устава Европе“, извршено је из истих секуларистичких, атеистичких, односно антитеистичких, а не секуларних резлога.

Тешко је, заиста, на неки други начин објаснити зашто би муслиманском ђаку било шеријатски забрањено да нацрта како замишља лик Светог Саве, као што би било образовно, а и васпитно продуктивно затражити од немуслиманског детета да, пошто о њему, као историјској личности, добије основна сазнања, ликовно искаже како замишља  лик посланика Мухамеда.

Исто важи и за Библију и Куран, као важне књиге светског цивилизацијског наслеђа.

Пре неколико деценија у Заводу за уџбенике и наставна средства у Београду покренута је корисна едиција „Портрет дела“. Била је замишљена, а делимично је и реализована, као низ кратких монографија, писаних пером водећих стручњака, о најзначајнијим писцима и делима светске књижевности, а намењених наставницима и ученицима који показују веће занимање за литературу, са статусом допунског, факултативног приручника.

Уредник ове едицији, наш угледни романиста Раде Константиновић предвидео је да, поред монографија о Библији, на овај начин буде обрађен и Куран, у чему сам га, као придружени члан редакције, свесрдно подржао. Нисмо, нажалост, успели. Идеолошке предрасуде биле су прејаке.

Библија је некако, али не и лако, прихваћена, Куран није.

По др Дудићу и његовим истомишљеницима у поимању секуларности, вероватно није требало уврстити ни Библију ни Куран

Да ли ће икада пресушити врела оваквих и сличних „бољшевичких“ концепција демократске секуларности? Има ли наде?

Има, али су изгледи да  се ствари у догледно време битније промене реално мале. Ипак, вреди поменути један светао и охрабрујући пример, светосавску академију одржану ових дана у Скопљу.

У препуној сали Македонског народног позоришта, у организацији српске заједнице, а под покровитељством Владе Северне Македоније и председника Србије, одржана је у сваком погледу садржински, уметнички и симболички изванредна приредба.

Присуствовали су македонски премијер Оливер Спасовски, српски члан Председништва БиХ Милорад Додик,  Никола Селаковић, као изасланик председника Србије Александра Вучића, амбасадор Руске Федерације у Скопљу и многе друге угледне званице. Атмосфера ја била достојанствена, али и истински свечарска и топла.

У свом обраћању присутнима, премијер Спасовски није остао у границама пригодне куртоазије, равног политичког дискурса и предизборне мотивације. Показао је да смисао светосавља схвата на широк, надидеолошки начин, што у вишеструко сложеним македонским приликама упућује на разложни оптимизам.

Рекао је, између осталог, да дело Светог Саве, у опредељењу да се гаји и негује друштво једнако за све, уз поштовање свих етничких заједница, инспирише и осам векова након његове смрти, те да он припада свим хришћанима без обзира у којим државним границама живе.

„Тако се гради заједништво, уз поштовање свих традиција“, закључио је своје бурно поздрављено излагање.

Изасланик председника Србије говорио је у истом тону, нагласио предности саборности на трагу учења и примера Светог Саве, а посебно захвалио Влади Северне Македоније на омогућавању да се оваква свечаност одржи у раскошној сали Македонског народног позоришта.

Милорад Додик је био и овогодишњи добитник највећег признања српског народа у Северној Македонији, Светосавске повеље коју му је уручио Иван Стоилковић, председник Демократске партије Срба у Северној Македонији и посланик Собрања Републике.

Захваљујући на признању, Додик је упутио поруку у пуном сазвучју са оном македонског премијера, истакавши да је српски народ увек и свуда спреман на конструктивну и пријатељску сарадњу са свима, под условом да се и његова права и потребе истински уважавају. На крају је сала спонатано била на ногама, уз звуке песама „Зајди, зајди…“ и „Пукни зоро…“.

Није, наравно, препоручљиво прецењивати реалан политички домашај оваквих свечаних манифестација, али ни потцењивати.

Светосавка академија у Скопљу послала је важну поруку о надидеолошкој суштини и ујединитељској моћи светосавља.

Познат је, и нерешен, канонски и статусни проблем који постоји између Српске и Македонске православне цркве. На светосавској академији није било представника ни из једне ни из друге. Очекивано. Није, дакле, како мисли др Мевлуд Дудић, а у чему није усамљен, Свети Сава само верска слава и да јој није место ван цркве. Ко зна, можда кашњење отпочињања предговора о чланству у ЕУ са Западном Македонијом и није само плод уобичајеног бриселског лицемерја и двоструких стандарда кад је о тзв. „Западном Балкану“ реч, већ и последица оваквог односа македонских власти према православљу (и светослављу), за које политичари попут Карла Билта и Хавијера Солане, као и официри попут америчког генерала Френклина Хоџиса држе да је највећа опасност на Балкану и шире.

Ако је и тако, Скопљу може само да служи на част.

Узгред, Албанаца званично такође није било у сали, али смо на излогу једне посластичарнице у старој чаршији запазили рекламни натпис „Балкава Ангела Меркел“. Надајмо се да ће балканска духовитост ипак надјачати оне који би да је угурају у Прокрустову постељу својих сужених свести и себичних интереса.

Свети Саво, Ти помози…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *