(ВИДЕО) Мило против Ђукановића: Од Србина до србофоба, од „освајача“ Дубровника до „бранитеља“
“Милијарде, за које многи тврде да је зарадио током вишедеценијског бављења политиком, само су – колатерал, “биједна” надокнада за 15-часовно радно вријеме, током којег углавном – вријеша властити народ. И здрав разум оних који су га, неким чудом, сачували током његовог владања.”
Једна од темељних карактеристика актуелног предсједника Црне Горе, Мила Ђукановића, свакако је његова недоследност. Током свог „развоја“ и израстања у „миротворца“ и неприкосновеног лидера „економског тигра на Балкану“, шеф црногорског режима прошао је кроз много фаза када је ријеч о разним суштинским питањима.
И веома често је, у кратком временском интервалу, највећи супарник Милу био – баш Мило.
Ево и пар примјера Ђукановићеве политичке „одисеје“.
„Заштитиник“ СФРЈ и Срба постаје бранитељ „лијепе њихове“
Током 1991, у „предвечерје“ крвавог грађанског рата у Хрватској, „са Ловћена“ Мило је клицао:
“Не може се махати с гранчицама мира док се српски народ по Хрватској коље, масакрира, силује, док им се пале куће и уништавају имања само зато сто су Срби. Рат се не добија дезертерством, већ мобилизацијом”.
Све је зачинио и омиљеним коментаром свих „злопамтила“:
„Шах сам омрзнуо од њих и њиховог подаништва шаховници и младој демократији типа калашњиков“.
Када је ријеч о исходу рата против њему омрзнутих шаховничара, млађани Ђукановић није имао дилему:
„Наметнути рат ћемо добити, баш као што смо све такве противнике побјеђивали током цијеле наше историје. Овог пута ћемо завршити заједнички живот с њима и раскинути све контакте, надам се за сва времена.
Надам се да ће се у тој диоби формирати нове државне заједнице у којима ћемо живјети, границе са Хрватском повући праведније и логичније, него што су то урадили приучени бољшевички картографи, чији је изгледа једини циљ био да над Црном Гором, у дијелу Боке буде хрватско старатељство.”.
Ђукановићев „авантуристички“ дух нарочито је дошао до изражаја његовим настојањем да „скокне“ до – Дубровника.
„Поход на Дубровник је сврсисходан и свако супротно становиште је издајничко.“, истицао је.
Ипак, већ у јуну 2000 предсједник Црне Горе „благо“ је ревидирао ставове.
„Ову прилику желим искористити да у своје име и у име грађана Црне Горе, посебно оних грађана који дијеле моја морална и шира политичка увјерења, упутим искрено жаљење свим грађанима Републике Хрватске, посебно Дубровника и Дубровачко-неретванске жупаније, за сву бол, сва страдања и све материјалне губитке које им је нанио било који представник Црне Горе у саставу ЈНА у тим трагичним догађајима.“.
У марту 2005, покушавајући да бар донекле заштити младог Мила, није пропустио прилику да, веома правдољубиво, „опали чвргу“ – Ђукановићу.
“ЈНА јесте имала једну дефинитивно нечасну улогу и у Хрватској и у Босни. Црна Гора утолико што су њени људи макар и манипулисани, макар и вођени тим мотивом очувања Југославије учествовали”, рекао је Ђукановић и додао да је и он за то “морално и политички одговоран”, иако није имао никакву улогу у управљању ЈНА.
Мило и Србија, или – од Србина до србофоба
На почецима сво тродеценијеске политичке каријере, кора се прегла кроз два вијека и два миленијума, Мило Ђукановић се, и те како, поносио својим српским поријеклом. И волио Србију, исказујући приврженост унионистичким идејама.
Уочи парламентарних избора 1998. изјавио је:
„Због вјековних братских веза. Заједничке крви у свим ратовима проливене, због вјековног сна најбољих Црногораца и Србијанаца, због извјесно боље заједничке будућности, Црна Гора се и отвореног срца опредијелила за живот у заједничкој држави са Србијом“.
Ипак, његова љубав и оданост Србији и Србима трајала је мало више од љубави и привржности Слободану Милошевићу. Већ у јуну 2000, истакао је ида је забринут за безбједност због „борбе“ за Црну Гору:
“Нажалост, морам рећи да је безбједност свих нас доведена у питање усљед продужења југословенске кризе. Што се мене лично тиче, потпуно сам свјестан шта радим у политици. Свјестан сам да то значи да улазим у конфликт са интересима оних који су се навикли на понижену Црну Гору која нема достојанства. Али, нити желим, нити могу да се вратим са тог пута.”.
У марту 2002 – након потписивања Београдског споразума, истакао је:
„Овим документом није угрожено право Црне Горе да након одређеног периода провјери вољу својих грађана у односу на питање своје будућности… Црногорска политичка јавност има разлога да буде задовољна овим што смо постигли.“.
У мај 2006, након референдума, коначно се „трсио“ мрске му Србије.
„Честитам свим грађанима државу. Ово је најзначајнији дан у новијој историји Црне Горе… Имамо државу и никада више нећемо дозволити да на било који начин доведемо у питање нашу државу.”, ускликнуо је.
Државу „брани“ и данас.
Милијарде, за које многи тврде да је тарадио током вишедеценијског бављења политиком, само су – колатерал, „биједна“ надокнада за 15-часовно радно вријеме, током којег углавном – вријеша властити народ. И здрав разум оних који су га, неким чудом, сачували током његовог владања.
Од сљедбеника Косовског завјета до најбољег партнера тзв. Косова*
„На Косову је нападнута Југославија. Косово је бедем српског и црногорског народа које не може пасти док је нас и покољења наших потомака. Небројено пута смо рекли: Косово се мора бранити свим средствима.”, истицао је на почетку своје политичке каријере „млади и лијепи“ Мило Ђукановић.
Ипак, само пар година касније, мотивисан све јачом подршком из западних центара моћи, његова страсна борба за Косово претворила се првобитно у подршку НАТО зликовцима у бомбардовању СР Југославије и отимању Косова да би, у коначном, постао један од најближих сарадника зликоваца и терориста, који су униформу замијенили одијелима, а чинове у терористичкој ОВК – „државним“ функцијама.
Везују их, свакако, заједнички интереси. Све – за евро више.
