Идеологија коронавируса: Зашто Запад пада на тесту који је Кина положила? /видео/

У сенци борбе против пандемије коронавируса одвија се и жестока идеолошка битка, која нема само директан ефекат на здравље милиона људи и на даље ширење болести, већ посредно утиче и на развој геополитичких односа у свету. Коронавирус могао би да постане још један ексер у ковчегу глобалне хегемоније Запада.

„Западне демократије које се сад боре против ширења коронавируса“, указује „Вол стрит џорнал“, „суочавају се са тестом који ће имати темељне последице по њихову будућност: Да ли ће доживети неуспех у ономе у чему успева ауторитарна Кина, која себе представља као алтернативни модел за свет?“

Анализа броја заражених

Драконске мере које је усвојила Кина зауставиле су ширење епидемије у тој земљи, напомиње даље „Вол стрит џорнал“, док насупрот томе „европско искуство с борбом против коронавируса за сада пружа премало охрабрења, с политичарима који реагују и прекасно и недовољно, и углавном не успевају да зауставе ширење болести“. А није много боља ни перспектива Сједињених Држава, чији су „капацитети за тестирање далеко иза Европе или Јужне Кореје“.

Анализа бројки, које из дана у дан студиозно прикупља „Џонс Хопкинс“ универзитет из Вашингтона, потврђује ове оцене. У Кини, која се притом прва нашла на удару болести па је зато у старту била и најмање припремљена за њу, заражено је 0,0058 одсто укупног становништва. У Норвешкој, примера ради, тај проценат је скоро дупло већи – 0,013 одсто – а у Италији и преко четири пута већи него у Кини, са 0,025 одсто заражених у односу на број становника, при чему број оболелих, за разлику од Кине, наставља да расте.

Пророчанство Емануела Макрона

И зато сада власти у Пекингу, наводи „Вол стрит џорнал“, „свој успех представљају као доказ супериорности свог модела, који контролу владе ставља изнад индивидуалних слобода“.

„Можда се Запад налази усред идеолошке кризе“, указује овим поводом и кинески „Глобал тајмс“: „Што се ефикаснијим покажу мере које је спровела Кина, више земаља и региона ће желети да уче од Кине. Ово мора да је престрашило Запад, јер руши његову перцепцију да је супериоран у сваком погледу.“

И као да је на сасвим ненадан начин почело да се остварује упозорење француског председника Емануела Макрона, који је у августу прошле године, упозоравајући на „смрт хегемоније Запада“, рекао и да, „преобликујући политички поредак и политичко размишљање које иде уз то“, Индија, Русија и Кина данас свету пружају „много више политичке инспирације него Европљани“. Јер имају „логичан приступ свету, сопствену филозофију и ресурсе које смо ми у извесној мери изгубили“.

Или, како ће то у једном твиту сажети колумнисткиња „Вашингтон поста“ и магазина „Атлантик“ Ен Еплбаум, „Кина је на појаву коронавируса у Италији одреаговала одашиљањем помоћи. САД су реаговале суспензијом летова. И ко је сада суперсила?“

Зашто Запад сад пада на тесту који је Кина успешно положила? Да ли нам је пандемија коронавируса открила где се налазе лимити демократије и западне идеологије индивидуалних права? И какве поуке о држави и њеном уређењу из овога треба да извучемо?

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили новинари Славољуб Качаревић и Милорад Денда, дугогодишњи дописник наших медија из Пекинга.

Војне игре у Вухану

„Можда је војска САД донела епидемију у Вухан“ у коме су у другој половини октобра прошле године одржане Светске војне игре, твитовао је у четвртак увече Лиђијан Жао, портпарол и заменик генералног директора Одељења за информисање кинеског Министарства иностраних послова.

„Ово је кинески одговор на лавину пропаганде и оптужби на рачун Кине у последњих два месеца, у чему су предњачиле управо Сједињене Државе. Запад је оптуживао Кину да је њен систем неспособан и да је допринео овој појави, да се његов одговор заснива на репресији и угрожавању људских права… У корену такве, идеологизоване оптике је стратешки сукоб између САД и Кине, и кључно је било оспорити сам кинески модел развоја и управљања државом,“ објашњава Милорад Денда, указујући да се Жаове речи темеље на изјави директора америчког Центра за контролу болести Роберта Ретфилда, који је пред Сенатом говорио о накнадно доказаној појави коронавируса у случајевима сезонског грипа у САД прошле јесени, „што би могло да значи да коронавирус заиста не потиче из Вухана већ из САД“.

„Пандемија коронавируса пропраћена је медијском инфекцијом, и тек ће се видети да ли сугестија кинеског званичника представља покушај да се узврати тој инфекцији, или је реч о настојању да се утврди порекло вируса како би се свет лакше изборио с пандемијом. Тако да изјаву портпарола кинеског Министарства спољних послова никако не треба унапред одбацивати, јер је у интересу свих да се све до краја истражи,“ напомиње Славољуб Качаревић.

Изградња привремене пољске болнице у Вухану у централној кинеској провинцији Хубеј
© AP PHOTO / CHINATOPIXИзградња привремене пољске болнице у Вухану у централној кинеској провинцији Хубеј

Кинески успех

Спекулације и нагађања на страну, неспорна је чињеница да је Кина успела да заустави ширење епидемије. И да је „свет њен дужник“, како је рекао канадски доктор Брус Ејлворд, заменик директора Светске здравствене организацијекоји је предводио њен тим у Вухану.

С тим у вези, „Вол стрит џорнал“ цитира кинеског академика Донга Јужена који каже да су „још једном демонстриране предности кинеског система. Кинеска борба против епидемије показала је да је Комунистичка партија Кине без премца политичка партија с најснажнијим способностима управљања у људској историји.“

„Кина је успела захваљујући самодисциплини и пожртвовању њених грађана, и њиховом осећају за опште добро. Култ колективизма је у Кини традиционално веома развијен, а систем је уз то сада показао да може да одговори и на овакве изазове,“ примећује Милорад Денда.

Солидарност и егоизам

Указујући на разлику коју читав свет може да примети, Јарослав Трофимов, главни спољнополитички извештач „Вол стрит џорнала“, твитовао је: „Призори Америке која затвара границе, Немачке која не ради ништа и Кине која шаље пун авион неопходне медицинске помоћи Италији. То можда јесте пропаганда, али авион је стваран и он је сада у Риму. Уобличавају се историјска сећања.“

Коментаришући исказани мањак солидарности међу савезницима, Славољуб Качаревић подсећа да смо „ми јако добро упознати са суровошћу земаља Запада према онима којима је помоћ потребна… Садашња догађања показују да се култура Запада све више развија у правцу потпуног егоизма, а овакве несреће пољуљаће та уверења да човек треба да гледа само себе и да се у томе састоји сав циљ и смисао живота. Пример Кине и њених несебичних покушаја да помогне другима показује један другачији модел односа са светом. О томе су Кинези говорили и раније, уверавајући да је њихов модел глобализма другачији од досадашњег и да може да буде на општу корист, и то је могло да се одбаци као пропаганда, али сада ту солидарност они показују и на делу.“

Контраст између два система исказан је и на конкретним примерима, с новим болницама у Вухану изграђеним у року од свега неколико дана и изостанком сличне реакције на Западу, иако је и сам сада суочен са истоветним проблемом мањка болничких капацитета.

„С једне стране колективизам и опште добро, а са друге питање колико то кошта и колико ја имам од тога? У томе се састоји суштинска разлика између два система,“ наглашава Милорад Денда. „Кинези имају изреку која каже да, када си сиромашан, треба да дисциплинујеш себе, а када постанеш имућан треба да користиш другима. И то је уткано у сам њихов систем. А то је опасан концепт зато што нагриза западни индивидуалистички модел поробљавања других.“

(Не)моћ државе

Свест о неадекватности тог модела који је доскора наметан читавом свету као да се пробија и на самом Западу, што може да се наслути и по изјави Бруна Макаеша, бившег португалског министра за европске послове, који је рекао: „Мислили смо да су кинеске политичке вредности узрок проблема, и да ће нас наше вредности заштитити од вируса. То је био идеолошки приступ. Морамо да користимо технологију и политичку моћ, а не само да верујемо да ће све бити у реду зато што ми имамо праве вредности.“

„Оволика заслепљеност, док их сам живот не разувери, напросто је невероватна… Тај владајући, узвишени и уображени модел западне демократије показује се потпуно неспособним да реши своје проблеме, што се сад види и по начину на који реагује на пандемију коронавируса. Управо захваљујући том неолибералном моделу државе су систематски разаране, и данас, када је моћ државе неопходна за излазак из кризе, велико је питање да ли ће оне моћи да одговоре изазову. И да ли ће, када ово прође, из свега успети да извуку неопходне закључке. Претходна искуства показују да се то неће догодити…,“ закључује Славољуб Качаревић.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *