Шеснаест година од погрома Срба на Косову и Метохији
На данашњи дан 2004. године у оркестрираном погрому широм Косова и Метохије десетина хиљада Албанаца над Србима, убијено је најмање 19 особа, укључујући Албанце које су усмртили војници Кфора и осморо Срба. Прогнано је око 4.000 Срба, порушено и запаљено 420 српских кућа и 40 православних цркава и манастира, укључујући више средњовековних светиња, попут цркве из 14. века Богородица Љевишка у Призрену.
Повређено је најмање 170 Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи Србе и њихову имовину. Порушено је око 800 српских кућа и запаљено 35 верских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и црква Богородице Љевишке у Призрену.
Тај храм, један од најрепрезентативнијих споменика средњовековне Србије, епископско средиште српске цркве у средњем веку, монументални облик добио је у време Краља Милутина (1282-1321), мада је и раније био архијерејско средиште призренског епископа српске цркве.
Црква је унеколико обновљена, прва литургија у њој служена је шест година касније, али трагови девастације и пожара нису отклоњени. То здање је 2006. стављено на листу споменика под заштитом УНЕСКО-а.
Најпре је био под заштитом Кфора, а сада га чувају припадници Косовске полицијске службе.
Према подацима Епархије рашко-призренске СПЦ, из априла 2004, укупан број уништених црквених зграда је био близу 100. Међународни тужиоци и судије на Косову и Метохији процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа осудили на затворске казне од 21 месеца до 16 година.
Повод или изговор за погром била је кампања албанских медија у којој су локални Срби оптужени да су псима натерали преко реке Ибар групу дечака Албанаца из села Чабар код Зубин Потока од којих се један утопио у реци, што није било тачно.
Истрага УНМИК полиције утврдила је да су оптужбе биле лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су “преживели дечаци после трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из суседног села”.
Мартовске догађаје на КиМ осудили су Савет безбедности УН, као и Европска унија, а Парламентарна скупштина Савета Европе је 29. априла 2004. донела резолуцију.
Последице мартовског насиља никада нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина места од тада остала без српског становништва, ни пет одсто тада протераних Срба није се вратило у своја места.
Ескалација, како је убрзо доказано од међународних представника, плански припреманог и мотивисаног насиља, прво је почела у Косовској Митровици, а онда у Чаглавици код Приштине, Призрену, Пећи, Ђаковици, Обилићу, Подујеву, Гњилану, Свињару и скоро свим местима јужно од Ибра где су живели Срби.
Кфор и Умник су имали “припремљен” одговор, да су били затечени овако масовним и бруталним насиљем Албанаца над Србима и да је то био разлог њиховог неадекватног и неблаговременог реаговања?! Унмик полиција и Кфор су касније објавили да је у том албанском насиљу над Србима 17, 18, али и 19. марта, учествовало 60.000 Албанаца
