“МИ СМО САДА ТАМО ГДЕ ЋЕТЕ ВИ БИТИ ЗА НЕКОЛИКО ДАНА” Из разорене Италије стигло је писмо: Гледамо вас одавде и ОВО ЈЕ ТЕК МАЛО ПРОРИЦАЊЕ БУДУЋНОСТИ

Позната италијанска књижевница Франческа Меландри, која се због епидемије коронавируса већ скоро три недеље налази у карантину у Риму, написала је ‘писмо из будућности намењено драгим колегама Европљанима’, описујући све емоције које ће нас преплавити у недељама пред нама, преноси “Гардијан”.

‘Пишем вам ово из Италије, што значи – из ваше будућности. Ми смо сада тамо где ћете ви бити за неколико дана. Све графике епидемије показују да смо уплетени у некакав паралелни плес.

Али ми смо неколико корака испред вас, баш као што је Вухан био неколико корака испред нас. Гледамо вас како се понашате баш као што смо се и ми понашали. Расправљате о истим стварима о којима смо и ми не тако давно расправљали и док једни тврде да је то ‘тек мало јачи грип и да не разумеју зашто се дигла толика паника’, други су схватили о чему се ради. Сад кад вас гледамо одавде, из ваше будућности, знамо да су се многи од вас закључали у куће, цитирали Орвела, неки чак и Хобса. Али ускоро ћете бити презаузети за тако нешто.

Тањуг/АП

Као прво, јешћете. Не само зато што ће то бити једна од последњих ствари коју још можете урадити. Наћи ћете десетине група на друштвеним мрежама у којиме се нуде савети како провести ово слободно време на што бољи начин. Прикључићете се свим тим групама и онда их након пар дана потпуно игнорисати.

Потражићете све оне апокалиптичне књиге које имате, али убрзо ћете схватити да вам се тако нешто уопште не чита.

Опет ћете јести. Нећете баш добро спавати. Питаћете се шта се догађа с демократијом. Имаћете врло буран друштвени живот на друштвеним мрежама – на Месинџер, ВотсАпу, Скајпу, Зуму…
Ваша одрасла деца ће вам недостајати као никада пре. Та помисао да немате појма кад ћете их опет видети, болеће вас као да вас је неко снажно ударио у груди. Стара замерања и несугласице чиниће се неважним. Назваћете људе за које сте се заклели да више никада нећете разговарати с њима и питаћете их: ‘Како си?’

Многе жене ће бити претучене у својим домовима.

Питаћете се шта се догађа са свима онима који не могу бити код куће јер немају своју кућу. Осећаћете се јако рањиво кад будете одлазили до продавнице скроз пустом улицом, поготово ако сте жена. Питаћете се је ли ово начин на који пропадају друштва. Догађа ли се то заиста тако брзо? Кад се вратите кући, опет ћете јести.

Прикупићете неколико додатних килограма. Потражићете онлине фитнесс програме. Смејаћете се. Пуно ћете се смејати. Уживаћете у црном хумору као никад пре. Чак ће и људи који су пре све схватали јако озбиљно, озбиљно размишљати о апсурдности живота, свемира и уопште свега.

Тањуг/АП

Договараћете се с пријатељима и љубавницима да се нађете у супермаркету да се барем накратко видите уживо, али све то време придржаваћете се мера друштвеног дистанцирања.
Набројићете све ствари које морате да урадите. Видећете праву нарав људи око вас јасније него икад пре. Неке ће вам се сумње потврдити, а друге вас изненадити.

Интелектуалци који су прие били свеприсутни и свакога се дана појављивали у вестима, сада ће бити неважни. Неки ће се тешити рационализацијама које ће бити толико лишене саосећања да их људи више неће моћи слушати. Али, људи на које пре нисте обраћали пажњу, показаће се великодушним, поузданим, прагматичним и проницљивим.

Они који на све гледају као на прилику за глобалну обнову, помоћи ће вам да сагледате ширу слику. Али они ће вас истовремено и јако нервирати: лепо, планета опет дише јер емитујемо мање ЦО2, али како ћемо платити рачуне идући месец?

Нећете схватати је ли сведочење рађању новог света грандиозна или очајна ситуација.

Reuters

Пуштаћете гласну музику кроз отворени прозор или из дворишта. Кад сте нас видели како певамо арије из опера с наших балкона, помислили сте: ‘Ах, ти Италијани’. Али и ви ћете певати да се међусобно охрабрите. На сав глас ћете кроз прозор певати ‘И њилл сурвиве’, а ми ћемо вас гледати и потврдно климати главом баш као што су нама климали грађани Вухана који су то исто певали у фебруару.

Многи од вас ће заспати с мишљу како ћете се развести одмах првог дана након што се укине карантин.

Многа ће деца бити зачета.

Ваша ће деца пратити наставу преко ТВ-а. Биће ужасно напорни, али ће вам причињавати и велико задовољство.

Старији људи ће се оглушивати на наредбе као безобразни тинејџери: мораћете се свађати с њима и бранити им изласке, а све како се не би заразили и умрли.

Покушаћете да не размишљате о свим оним људима који су умрли усамљени у јединицама интензивне неге.

Желећете посипати латице ружа путем којим пролазе здравствени радници.

Рећи ће вам да се друштво ујединило у заједничкој борби, да сте сви у истом чамцу. И то ће бити истина. Ово искуство ће заувек променити како видите сами себе као индивидуу која је део веће целине.

Којој класи припадате, биће јако важно. Није исто јесте ли затворени у великој кући с прекрасним вртом или у малом стану пренапучене стамбене зграде. Нити је исто бити у могућности радити од куће или гледати како ваш посао нестаје. Тај чамац у којем ћете сви заједно пловити како бисте победили епидемију, неће свима изгледати исто, нити је исти за свакога. Никад није ни био.

У неком ћете тренутку схватити колико је све ово тешко. Бојаћете се. Поделићете своје страхове са својим најмилијима, или ћете их задржати за себе како их не бисте оптерећивали.

Опет ћете јести.

Ми смо у Италији и ово је оно што знамо о вашој будућности. Ово је тек мало прорицање будућности. Ми смо видовњаци на ниском нивоу.

Ако погледамо у даљу будућност, будућност која је непозната и нама и вама, можемо вам рећи само ово: кад све ово једном заврши, свет више неће бити исти

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *