ЕУ након пандемије – распад или нови почетак?

ЕУ је пала на пандемијском испиту, али нису Европљани. Могући крај Уније би само означио почетак нове уније са промењеним функционалним каталогом

Са епидемијом ковида читава Европа полаже тест опстанка. ЕУ је као асоцијација највећег дела Европљана пала на том испиту, али нису Европљани. Могући крај Уније би само означио почетак нове уније са промењеним функционалним каталогом. О солидарности у доба епидемије, о револуцији, емпатији, новом глобализму и митолошким габаритима коронавируса. Да ли актуелне промене унутар светског система већ прерастају у промену система?

Свако ко ових дана преноси у медијима, па још успут дода “неки мисле”/”прича се”, да је актуелна варијанта коронавируса произведена у лабораторији, чини етички злочин из нехаја, или политички из предумишљаја, или обрнуто. Кад се инсинуира да је вирус дизајниран па “пуштен” на људе, или “побегао” из лабораторије као срећно пиле са фарме Мекдоналдса, вештачки се шири зона јавне несигурности.

Сваки озбиљни виролог на свету ће демистификовати теорије завере и за лаике једноставно објаснити зашто и како се зна да је САРС-Ков-2 природна мутација зоонотског вируса, који је прескочио неколико животињских врста да би се докопао носиоца из снова – човека као мобилне, социјабилне, глобално раширене врсте.

Али и тако обдарен природном лепотом случајног убице, коронавирус је мутирао у ванмедицински фактор са капацитетом да промени све друштвене, политичке, културне и цивилизацијске навике хомо сапиенса. У овом моменту и није пресудна његова стварна моћ патогена, већ друштвена перцепција опасности. Први се на удару нашао диспозитив солидарности.

ОСТАВЉЕНИ САМИ
Солидарност: Најболнији ефекат епидемије ковида на европска друштва у целини је екстремно емотивна перцепција термина солидарности. За земље унутар ЕУ она добија и институционалну димензију, па се из револтиране реченица “ми смо остављени сами” која је средином марта допирала са свих страна, у априлу развио пркосни став “нама нико не треба, осим свих осталих”.

Ако се погледа механизам заштите Европљана од епидемија од средњег века наовамо, јасно је да су смртоносне заразе организационо локални, а психолошки солитарни развој догађаја. Кад удари нека куга, сви су увек “сами”. У само неколико првих дана марта, епидемија ковида је читаву Европу, у њој Европску унију, вратила у стање средњевековних градова у које се не сме и из којих се не сме.

Одломак о заразама из Андрићевог романа “На Дрини ћуприја” ових се дана раширио друштвеним мрежама и медијима, некад у смислу да је Андрић нешто “предсказао”. Андрић је предвидео епидемију ковида исто онако као што је предвидео овогодишњу сезону полена. Напротив, он је гледао у прошлост, те искуства бивших друштава сажимао у јединствену мустру која делује и данас – строга изолација, прекидање физичког контакта међу људима, одсецање региона, залеђивање економије, груба дисрупција нормалности, брутално засецање у стечена права.

ЗДРАВА “СЕБИЧНОСТ”
Као што је истина прва жртва рата, тако је мобилност прва жртва епидемије. Ако се узме да историја модерног глобализма почиње у седамнаестом веку, важи правило да се глобално у епидемијама увек распадало на локално. У првом удару ковида на Европу, читав континент је реаговао стеченим рефлексом и распао се на фрагменте.

Некад су логистичке јединице изолованог умирања били средњевековни градови под кугом; данас су логистичке јединице излованог преживљавања националне државе. Кад се све сабере, напредак. Професионално сам баждарена на песимизам, то је најсигурнији начин да вас људи и друштва увек позитивно изненаде.

И Европа и ЕУ су почетком марта заиста изгледале у распаду, али како су националне државе враћале контролу над током епидемије, враћала се и емпатија за страдање других. У односу на “себичност” националних држава, немачки шеф дипломатије Хајко Мас показује здрави функционализам: Кад се авион руши, прво ставиш маску себи, па онда помажеш другоме.

Тек кад је ситуација у Аустрији протекле недеље почела да се смирује, схватили смо као грађани шта је значило владино упозорење из средине марта о исходу са “сто хиљада мртвих”. Овај вирус короне се шири експоненцијално, репродукциони фактор иде до 1:4, смртност је између 1-3 одсто, и то под условом да се здравствени системи не сломе. Ако се сломе, онда и италијанских 30 одсто. У најгорем сценарију, Аустрија је рачунала са 100.000 краткорочно најављених смрти.

Гледано унатраг, то је било реално. Кад сам се негде у последњој трећини марта после владиних прес конференција питала зашто се нико није сетио да вицеканцелару Коглеру да таблету за смирење да му глас мање пуца, он се уствари ломио под прогностичким моделима статистичара и математичара.Канцелар је хладнокрвно цртао најгоре исходе, министар полиције претио “малоумницима с корона журки” – а емпата Коглер се тресао пред реално могућим.

Аустријски војник (Фото: EPA/Кристијан Бруна)

Стално враћање теме на “изосталу солидарност унутар ЕУ” је банализација пандемије ковида. ЕУ нема компетенције у здравственој политици чланица, то у њену одбрану.

У свему другом, Унија је у дубокој политичкој кризи још од избегличког таласа пре пет година. Она је избушена негативном кадровском селекцијом, подељена у ставу да неке чланице привређују и штеде, други разбацују и отимају. Именовање Урсуле Лајен, невидљиве као невидљиви НАТО авион, први је пример свесно учињене капиталне грешке, коју ових дана претресају медији широм Европе, минус Немачке.

Исто тако је и прогноза распада ЕУ банализација европске реалности.

Ова ЕУ је под знаком питања, али постоје Европљани у целини, постоји њихова жеља да преживе и као друштва и као појединци. И да се на кратко распадне политички, остаје императив економске уније, коју на пример ових дана тематизује лидер аустријске Слободарске странке Норберт Хофер. Чак и отворени противници ЕУ виде јединствену Европу – у економији. “Распад” ЕУ ће више личити на преслагивање мозаика, него на ломљење вазне.

СВАКО ЗА СЕБЕ
Да ли ће земље као Србија бити чланице ове Уније, или неке нове, која ће се у рефлексу самоодржања вратити својим економским темељима је небитно – битно је да ни у свету после короне ниједна европска нација неће моћи да занемари свој европски идентитет. Нису то успели ни Руси, чак иако их неке ЕУ државе из све снаге избацују из европске куће и проглашавају “азијском нацијом”.

“Ми смо остављени сами” је реченица која је кренула из северне Италије и сад као рефрен одзвања читавим европским простором. Најједноставнију демистификацију “италијанског сценарија” је описао Игор Рудан, шеф Катедре за интернационално здравље и молекуларну медицину на Универзитету Единбург. Из Рудановог текста је јасно да није заказала солидарност, већ будност.

Напротив, солидарност је остала управо онаква каква је увек била у великим епидемијама – најпре шок, фрагментација и национална себичност, онда полагано враћање контроле на локалном нивоу, па предах, помагање најугроженијим суседима и повратак на принципе супранационалне сарадње.

Овако је аустријски Пресе сажео синдром “ми смо остављени сами”: „Кина је прећуткивала, Светска здравствена организација је заказала, Европа је преспавала”. Једино још треба додати “Сједињене Државе су беснеле”, па да се схвати како се људски род нашао у овој ситуацији.

ТОАЛЕТ-ПАПИР И ЕМПАТИЈА
Емпатија у доба короне: Са изјавама “ако имамо сто хиљада мртвих, обавили смо добар посао” или “ова земља није за то да буде затворена” амерички председник Трамп је наравно интернационални шампион у одсуству такта. Јасно је шта је хтео да каже, да је алтернатива десет пута гора, али људи су чудни, не воле кад им се каже умрите и направите ми добар посао!

Али и широм Европе се усталио хладни начин извештавања о току епидемије, у коме царују графике, координатни системи, кривуље, трендови, симулацијски модели, репродукциони фактор, експоненцијални раст и Белово звоно. Европским менџментом епидемије, мисли се на читаву Европу, не управљају владе, већ тимови математичара и информатичара.

Замерке “ми смо људи, а не бројеви” су депласиране. У пандемијама су људи бројеви, што је само појачано карактером коронавируса: Најпре два месеца необавезно шета около и закачи двоје-троје људи, онда у десет дана зарази 150, а затим прелази на незадрживи експоненцијални раст.

САРС-Kов-2 је истина нов, али неке ствари се већ знају. Све националне кривуље почињу исто. Кукање “ми смо остављени сами” наступа у експоненцијалној фази. Не убија толико вирус, колико колапс здравствених система. Тренд је важнији од броја оболелих. Радикалне епидемиолошке мере које проглашавају извршне власти националних држава не спашавају људе, већ здравствене системе. Спашени здравствени системи онда спашавају људе. Спашени људи онда спашавају економију. Без радикалних мера у почетку експоненцијалног раста, небо је граница.

Оне који, углавном с правом, мисле да их националне владе третирају без респекта, треба утешити тако да извршне власти ових дана и не разговарају с људима, већ са болничким и здравственим капацитетима. На питање да ли ће ова криза утицати на капацитете политике за емпатију, одговор је да неће. Емпатија је увек била оскудна роба у политици.

КАПИТАЛИЗАМ И РЕВОЛУЦИЈА
“Крив је капитализам”: Срушимо капитализам! Раширен у низу медија, завијен у етичке обланде, овај став је још један са листе недговорних и потенцијално опасних. Овде се не мисли на неолиберализам, већ на идеалне принципе одговорне капиталистичке привреде са амбицијом “државе благостања”.

Јесте, крив је капитализам, зато што је он светски систем. То је као да се каже да су по лети криве високе температуре, а по зими ниске. Капитализам је функционални оквир светске привреде. Капитализам глобално влада, не зато што је победио, већ зато што су социјализам и комунизам изгубили. Кад се се разишле отровне паре на економском попришту двадесетог века, капитализам је једини остао на ногама. Није победио, само се бољи није нашао.

Капитализам је данас крив онако као што су пре њега били криви социјализам и комунизам. Као што они нису успели да смисле како да људима понуде перспективу, а истовремено отму мотивацију, тако капитализам данас има проблем да потребу оптимизовања, напретка и раста стави у хуманистичку функцију. Да ли је капитализам крив јер су Италијани протеклих година смањили број интензивних јединица у болницама и осиромашили национални здравствени систем? У принципу јесте, размишљало се оптимално, колико кревета за колико Италијана у нормалним приликама.

Импровизована шаторска болница у Ломбардији

Како се амерички здравствени систем носи са епидемијом, питала је новинарка из студија ОРФ-а дописницу из Вашингтона Ханелоре Фајт почетком априла? Који здравствени систем, иронично је одговорила Фајт. Нема га, он је оптимално постављен за мирнодопске услове високо ситуираних. Остали или банкротирају после операције слепог црева, или узимају кредите да се лече од канцера, или – не иду доктору! Коментаришући умирање у Сједињеним Америчким Државама, минхенски дневник СДЗ ту земљу назива “Неприпремљене америчке државе”.

Али капитализам је одређивао и капацитете у болницама Аустрије и Немачке, а тамо је здравствени систем много опремљенији ушао у епидемију. Капитализам у Кини се такође добро снашао, након почетног шока и партијске камуфлаже у јануару. Или можда они који хвале кинески пример стоје под погрешном импресијом да у Кини влада неки други економски систем…?

ТЕСТ СВИХ ТИПОВА КАПИТАЛИЗМА
Кинеска привреда је такође капиталистичка привреда, једино што је под управом комунистичке партије, што значи да је у кризним моментима спремнија да се повинује идеолошкој, а не чисто тржишној оптимизацији система. За неке ће можда бити изненађење да у Русији такође влада капитализам. Србија је капиталистичка земља. Хрватска је капиталистичка земља туристичких рентијера. Орбанова држава мађарске културне аутархије је капиталистичка. Арапске државе су капиталистичке. Трећи свет је, тамо где функционишу централне владе, организован по принципима капиталистичке привреде.

Политичка традиција и културно сећање одређују варијанте политичког реда и поретка, али где год се поглед баци, свуда је капитализам унутра. Афрички и азијски мигранти стављају главу у торбу да се докопају капиталистичке Европе. Читав модерни свет је, економски гледано, легло капитализма. Да би се један такав глобални оквир сломио, била би потребна глобална револуција. Садашњи замајац пандемије креира револуционарну прилику, али револуционарни субјект лежи у болници. Или размишља хоће ли за њега бити места у болници ако се разболи? Хоће ли имати посла ако и кад из ње изађе?

Слабост социјализма је била мотивација људи да раде; слабост модерног капитализма је ниска толеранција на непредвидљивости.  “Неприпремљене америчке државе” су припремљене на оптималних 100.000 мртвих. Да тих сто, чак и двеста хиљада умре одједном, сад позитивни, за пар сати их нема, то би сачувало политичку стабилност у земљи. Али нема тог политичког система на свету који би остао стабилан у условима константног, продуженог умирања у експоненцијалном расту, развученог на недеље и месеце.

КОМЕ ТРЕБА СУПЕРСИЛА У ХАОСУ
У том случају, Трампу се спрема револуција. Револуција је хаос. Хаос су мердевине, како каже лорд Белиш из “Игре престола”. Ако је свет повезано место, што нам јако лепо примером показује епидемија ковида, онда револуција неће остати ограничена само на Америку. Они који се ових дана радују политичкој нестабилности, чак пропасти Сједињених Држава, заборављају да је та држава власник највећег нуклеарног потенцијала на свету, у поседу супериорног дизајна хемијског и биолошког оружја.

У револуцији, тај арсенал не би нестао, само би дошао у друге, још непредвидљивије руке. Неко непознати би се попео мердевинама хаоса. Француска 1789, Русија 1917, Србија 27. марта 1941, Куба 1958, Иран 1979, Арапско пролеће од 2010 – све су то примери који показују да су револуције контаминирана роба. Револуције прождиру властиту децу, али то је само пола невоље, рекао би професор Воланд из Булгаковљевог “Мајстора и Маргарете”. Пуна невоља је да оне прождиру читаве генерације пре него што се припитоме и револуционарног субјекта склоне с улице у кафиће.

Капитализам је крив за много ствари. Али ако нестане сада у цитокинској олуји, како гласи метафора за смрт од ковида, онда оно што се у хаосу попне лествама неће бити добро.

КАКО СМО ПОСТАЛИ АВАТАРИ
Глобализам је мртав, живео глобализам. Да ли је пандемија ковида са затварањем државних, локалних, континенталних, морских и ваздушних граница, са санкционисањем ускршњих ручкова, криминализацијом физичког додира, прописивањем размака између људи – крај глобализма? Физички схваћеног глобализма, дефинитивно, барем док се не нађе вакцина.

Да неком убудуће спонтано падне идеја да букира авион за Њу Орлеанс, два дана ужива у креолској кухињи и врати се кући на време за главне вечерње вести – да, са тиме је готово. Но глобализам није нестао, само је закорачио у виртуалну фазу. У физичком смислу, он није само суспендован декретима националних држава, већ је у новој форми и подруштвљен.

Пешак са маском испред зграде Европске комисије у Бриселу (Фото: EPA/Olivier Koslet)

Сва је сила дописничких извештаја из читавог света у којима се скреће пажња на растућу нетрпељивост према странцима. Не према мигрантима, азилантима, избеглицама, где је нетрпељивост константа, већ према туристима, путницима, страним запосленима или одавно насељенима. Знаци промене су били ту и раније, али сада су нападно видљиви.

Мој амерички пријатељ који већ годинама живи у Бангкоку, јавља ми ових дана да је силом прилика одустао од једине забаве која му је још остала, вожње бицикла.Схватио је да иритира домаће кад га, богаташа какав јесте, виде на бициклу. Да ли је стварно богат је небитно, важно је да се уклапа у стереотип “богатог старог западњака”. Воза ли се он, воза, а свет пропада!

Амерички Њујорк тајмс је у четвртак пренео вест да је вирус који дивља по Њујорку “европски”, а не “кинески”.Ланац заразе је идентификован: Најпре је свемирска супа донела коронавирус на Земљу, где су га позобали шишмиши.У следећем кораку, Кинези су добили вирус од шишмиша под стресом; Европљани су ухватили кинески вирус; а Американци су онда зафатали европски.

Иако је један од његових надимака “Град који никад не спава”, Њујорк је очито преспавао најновију европску инвазију. Ту није крај бизарностима. У неким мањим туристичким местима Аустрије, локални становници већ врше притисак на општинске власти да се власницима викендица искључи вода и струја како не би долазили и преносили вирус. Пазите, ради се о Аустријанцима из провинције који се затварају према Аустријанцима из великих градова, а не о најезди миграната! Срби се љуте на председника Вучића јер је дијаспору нерадо пустио у земљу под карантином? Несхватљиво је зашто Срби увек мисле да су они другачији од других.

Физички, глобални свет се на наше очи скупио као џемпер од чисте вуне опран на 90 степени са центрифугом. Али кад се из актуелног физичког ограничења закорачи у дигиталне просторе, одједном заблиста сва моћ, богатство и понос једне цивилизације. Све је још ту, ништа није нестало, чека да људи поврате суверенитет над властитим телом.

Позната бечка социолошкиња Розвита Брекнер је једном поставила питање шта је стварније, виртуална стварност, или физичка стварност? Од те две стварности, која је боља, етичнија и хуманија? Да ли се оне налазе у променљивом хијерархијском односу? То је онда била теорија, сад је проверамо у пракси.

ПРИЧЕ КОЈЕ ПРИЧАЈУ ЕПОХЕ
Корона као велики наратив епохе: Шта уједињује људе, пита се лорд Тирион у финалу “Игре престола” – војске, злато, заставе? И одмах одговара: Приче уједињују људе. Какву причу прича вирус короне, ону из мита пропасти или обнове? После разорне епидемије куге у Европи, дошла је је ренесанса. Зато главу горе! Јесте, али је после ренесансе опет дошла разорна епидемија куге. Један од маркера бечког Грабена је барокни Стуб куге/Pestsäule, споменик подигнут после епидемије 1679.

Већ сад се епидемија ковида развила у синдром „бича старих”, у моралну енергију која чисти плућа планете тако што уништава плућа одслужених и непотребних. Реално, јасно је да у условима колапса здравствених система умиру сви, без обзира на узраст и старост – али мит о „продувавању” вентилацијског система цивилизације звучи атрактивније.

Ту је и велики наратив да је Земља одлучила да нас више не трпи, па је дигла побуну против хомосапиенса. Или онај о жртвовању за веће добро.У почетку фазе “ми смо остављени сами” Италијани су се заплели у семантике о националној жртви којом заустављају ширење вируса ка северу.

Стуб куге у Бечу

Американци ће једном причати да су својим телима зауставилли болест и спасили свет од короне, и то онако као што су Срби у четрнаестом веку спасили хришћанску Европу од ислама. Епидемија короне је извела модерно друштво на саму линију етичког фронта. Нема сумње, културе хомосапиенса су у рату са планетом која их носи.

Насловна фотографија: Mariano De Angelis

Извор РТС

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *