Ђурановићев македонски аналитичар: Црногорска „римолатинска“ духовност нестала под хегемонизмом светосавља
Хегемонистичка доктрина православне Рашке је предвиђала: присајединити Дукљанско Краљевство и припојити дијацезу Барске надбискупије православној Жичкој архиепископији Саве Немањића, рекао је Велев
Обновом независности, Црна Гора је створила канонске услове и право да се обнови аутокефалност Црногорске православне цркве. То би била корекција њене стогодишње историјске жртве промјена политичких граница на Балкану. У складу са тим и хришћански храмови у Црној Гори не треба да се проглашавају за „српску својину“, већ су они дио живог хришћанског предања црногорског народа и припадају њему, казао је за Побједу професор на Институту за македонску књижевност Универзитета „Св. Ћирило и Методије“ у Скопљу, Илија Велев.
“Сматрам да се у овом моменту у Црној Гори озбиљно нарушава јединство вјерника наглашавањем претенциозних атрибута: „српска црква“, „српско православље“, „српски архијереји“, „српско свештенство“, „српско монаштво“ и сл. То је директна препрека преовладавању хришћанске братске љубави међу вјерницима Црногорцима и Србима, да би се у духу православног јединства између двије сестринске и помјесне цркве, мирним путем уз узајамно поштовање, уважило канонско право”, изјавио је Велев.
Коментаришући историјске процесе на Балканском полуострву, Велев је истакао да је рашки жупан Немања покорио Дукљу која се након велике шизме 1054. године опредијелила за „римолатинску духовну традицију“.
„Посебно је византијски стратешки план био усмјерен ка покоравању Дукље, која је већ имала стечену дугу римолатинску духовну традицију. У истом смјеру је била и хегемонистичка доктрина православне Рашке: присајединити Дукљанско Краљевство и припојити дијацезу Барске надбискупије православној Жичкој архиепископији Саве Немањића„, рекао је Велев.
Он је истакао да је кобна грешка Црне Горе династије Петровића што су се опредијелили за „свесловенску идеју“.
„Недистанцирање од одрживости свесловенске идеје Русије за рачун подршке српском хегемонизму, као и погрешно позиционирање као српског ратног савезника у Балканским ратовима 1912/13. године, довеле су до кобних посљедица за Црну Гору већ 1916. године, да буде остављена у самоизолацији и да се дозволи њен пад под Аустроугарску окупацију. Већ након Првог свјетског рата и Версајског мировног договора Аустроугарска држава бива укинута, а Црна Гора као окупирана држава уз одсуство подршке великих сила постаје монета за поткусуривање и потврђује се њено присаједињење Србији, као ратном савезнику“, закључио је Велев.
