Годишњица смрти Борислава Пекића: Највећи књижевник којег је Подгорица дала

Ако први стихови „Вијенца“ одају моје зебње, стих с краја „Луче“ – „Воскресењем смрт си поразио“ – враћа моје наде”

Борислав В. Пекић рођен је у Подгорици, 4. фебруара 1930. године, а преминуо је на данашњи дан у Лондону, 1992.

фотографије: блог Борислав Пекић

Он је био један од најзначајнијих српских књижевника 20. века, романсијер, драмски писац, филмски сценариста, академик и један од тринаест интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке.

Добитник је НИН-ове награде за роман Ходочашће Арсенија Његована из 1970. године и низа других признања: Награда Стеријиног позорја (1972); награда удружења издавача, (1977); Награда Радио-Загреба, (1982); Годишња награда Удружења књижевника Србије за Сабрана дела (1985); Његошева награда, (1987); Награда Задужбине Јакова Игњатовића, 1991. Орден заслуга за народ са сребрном звездом за допринос у културном стваралаштву.

Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Његова најпознатија дела су Златно руно, Беснило, Одбрана и последњи дани, Како упокојити вампира, Атлантида и Време чуда. Од 12. децембра 1985. био је дописни члан Српске академије наука и уметности.

Где су у овом просвећеном, напредном веку вредности којима је Његош певао, где тајне живота за којима је трагао? Где је Истина? Где Правда? Доброта? Слобода? Где је човечност, Благородност, Племенитост? Где Оданост, Пожртвовање, Часност? Где је избор Царства небескога, изгубљеног у себичности, равнодушности и беспућу наше цивилизације? Где су врлине без којих је живот бесплодно умирање, а постојање не заслужује више од заборава?

Зар ће се Људска пустоловина вратити стваралачком миту прапочетка, из кога је на светлост историје изведена, али не онако како се хеленски и балкански аргонаутички херој Јасон тријумфално вратио са Златним Руном о рамену, него, побеђена и осрамоћена, с одртом, крвавом, прљавом кожом својих заблуда, илузија и грехова?

 Ако први стихови „Вијенца“ одају моје зебње, стих с краја „Луче“ – „Воскресењем смрт си поразио“ – враћа моје наде.

Али шта нас чека: „ера страшна људскијема кољенима“, или ће се пловидба за Златно Руно хуманог идентитета и сврхе, свему упркос, наставити и борбом непрестаном „воскресењем смрт поразити“, да нас у неку Аркадију доведе, није нам дано да знамо. Који ће се од ових Његошевих стихова оживотворити у судбини потомства, неизвесно је.“

[Бесједа Борислава Пекића приликом примања Његошеве награде 1. новембра 1987. на Цетињу (Borislav Pekić, Odmor od istorije, LXV deo, Beograd: BIGZ 1993)]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *