Пре 140 година рођен је Свети владика Николај Велимировић!

На данашњи дан, 4. јануара 1881. године у селу Лелић надомак Ваљева, рођен је Свети владика Николај Велимировић. Био је епископ охридски и жички а због бескрајног талента за беседништво још за живота је прозван Нови Златоусти.

Његов световно име било је Никола. У раној младости тешко је оболео од дизентерије и заветовао се Господу да ће, ако преживи, посветити свој рад православној вери и проповеди. Убрзо након завршених високих школа, што у Београду што у западним земљама, замонашио се и постигао велики утицај у цркви и српском народу. Након што је као епископ провео неко време скупљајући помоћ у западним земљама за српску војску пред наступајући Велики рат, прошао је голготу Албаније. У време између два рата своју мисију проширио је на ширење конзервативних идеја са јаким утемељењем у највећим српским вредностима. У то време основао је и покрет Богомољаца. Творац је политичке идеологије Светосавског национализма.

Током другог светског рата нацисти су ухапсили владику Николаја и држали га неко време заточеног у манастиру Љубостиња, каснија у манастиру Војловица у близини Панчева. Крај рата дочекао је у злогласном логору Дахау заједно са тадашњим патријархом Гаврилом Дожичем. Након завршетка рата, свети владика Николај у комунистичкој Југославији сматран је државним непријатељем.
Ново пребивалиште нашао је у САД где је активно помагао српску емиграцију у борби против комунистичке диктатуре и написао огроман број књига од којих се неке сматрају ремек-делима српске теологије.Свети владика Николај се упокојио 1956. године у Пенсилванији а дуги низ година био је сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертвилу. Његове мошти коначно су пренете у Србију 12. маја 1991. и сахрањене су у цркви, његовој задужбини у родном селу Лелић. За светитеља СПЦ канонизован је 19. маја 2003. једнодушном одлуком саборском одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ.

Чувени говор Владике Николаја 1916.године у Лондону:

„Пет векова, Србија лобањама и костима својим брани Европу, да би она живела срећно„

Када је као члан српске Мисије за придобијање савезника у Европи, јеромонах Николај стигао у Лондон, био је непознат у народу и у енглеским утицајним круговима.

Један од најзначајнијих догађаја у раду наше мисије и др Николаја у Енглеској, био је прослава Видовдана 1916. године. Душа ове прославе био је Николај. Говор светог владике Николаја је био преломни тренутак када је цело енглеско јавно мњење стало на страну Србије. Говор је одржан у катедрали Светог Павла у Лондону, у присуству енглеског краља и дипломатског кора.

„Господо и пријатељи!

Дошао сам из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу Кентерберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством, краљем Џорџем В и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
Господо и пријатељи! Цео дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видио, да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видео сам, да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије.

И уверио сам се да се овај храм, с правом убраја, у једно од архитектонских чуда света.Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се Ћеле кула. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји, као стамена брана Азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк, и дугачак, и сваки Србин би данас могао подићи руку и показати. Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

Пет векова, Србија лобањама и костима својим брани Европу, да би она живела срећно.

Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Ширера. За сва она, бела и црвена столећа, у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју. Када је Европа вршила смело кориговање и Богова, и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју.

Док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан, 1389. године, српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, набраник хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.

Где су? Изгинули, бранећи Европу.

Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.“

Мисли Владике Николаја из књиге „О Богу и људима“

– Није овај живот за правдање себе него за обличење себе.

– Сматрај сваки дан као један цео отпочет и завршен живот. Оџиви га као целину, а не као део. Нек се сваки твој дан одрони од тебе као цео један човек с којим ћеш желети да се опет састанеш као с пријатељем и да га без стида покажеш васиони.

– Од свих блага на земљи људи највише воле живот. И више воле људи живот него ли истину, иако нема живота без истине. Врховно је благо, дакле, живот, а истина је темељ живота.

– Живот је овај духовно војевање: победити, или поражен бити.

– Живот је овај двобој између човека и свега противбожанског.

– Ко провиђа конац свог живота, тај не мисли о благу земаљском.

– Има у животу тренутака одлучних, од којих човеку зависи вечни живот или вечна смрт. Ми не знамо када је за нас тај одлучни тренутак дошао – можда је он већ данас приспео – због чега морамо стражити непрестано.

– Сено што га коњ ноћас једе једено је већ небројено пута и небројено пута је јело.

– Радознало испитивање ствари високих, без труда око поправке свог живота, не доноси никакве користи.

– Што више сласти, то мање слатко; што више горчине то мање горко.