Никола Танасић

Храм Светог Саве сам по себи представља својеврсну круну хиљадугодишње историје међусобног инспирисања, прожимања, и стапања двају култура – српске и руске

„Бајка о рибару и рибици“ Александра Пушкина представља једну од песникових најиконичнијих песама, која је, захваљујући својој једноставној премиси и универзалној теми, у знатно већој мери од у Русији популарних „Бајке о цару Салтану“ и „Руслане и Људмиле“, постала неизоставни део светске књижевности за децу. У Србији је ова песма објављена у веома лепом препеву Божидара Ковачевића и Миодрага Милосављевића, где се надахнуто имитира разиграна лепршавост и строга метрика типичног „пушкиновског“ стиха, коју уопште није лако пренети на српски језик са својим фундаментално различитим акцентским системом.

Па опет, преводиоцима је то сјајно пошло за руком, и српска верзија „Бајке“ оставља снажан утисак типично „руског“ стиха. Рецимо, ево како звучи део песме када се стари рибар враћа кући празне мреже, након што је на мору ослободио златну рибицу:

Спустило се већ и вече
кад се кући врати деда,
а баба га мрко гледа,
па ће рећи:
– Седи овде покрај пећи.
Донео си празну торбу,
јешћеш сада само чорбу.

Деда седе
и, док топлу чорбу једе,
поче да јој, тако с реда,
чудан случај приповеда.

Кад је баба чула ово,
одржа му страшно слово:
– Од муке ћу сада пући.
Тебе, деда, треба тући.
Што си тако луцкаст био,
па си рибу испустио?
Натраг хитај, жури, јури.
Корито ми старо цури;
нека риба, како знаде,
одмах мени ново даде.

Имамо, дакле, један разигран симетрични осмерац са свега пар полустихова, који веома лепо функционише у српском акценатском систему, али и даље оставља утисак правилне, „пушкиновске“ поезије. Познавалац руског језика на основу ових стихова може стећи прилично јасну слику како би „Бајка“ могла звучати у оригиналу. И зато је његово изненађење је утолико веће, када у том оригиналу наиђе на ово:

Воротился старик ко старухе,
Рассказал ей великое чудо.
«Я сегодня поймал было рыбку,
Золотую рыбку, не простую;
По-нашему говорила рыбка,
Домой в море синее просилась,
Дорогою ценою откупалась:
Откупалась чем только пожелаю.
Не посмел я взять с неё выкуп;
Так пустил её в синее море».

Старика старуха забранила:
«Дурачина ты, простофиля!
Не умел ты взять выкупа с рыбки!
Хоть бы взял ты с неё корыто,
Наше-то совсем раскололось».

Не морате бити познавалац руског језика да бисте видели да је у питању различит метар, без риме, дужег, епског стиха. Пажљивији читалац ће чак препознати у овим стиховима нешто веома налик на српски епски десетерац, додуше без цензуре на уобичајеном месту, и уз повремена искакања из метра (што донекле има везе и са разликама у изговору руског језика у Пушкиново и савремено доба). А ако читалац овом необичном сличношћу буде заинтригиран, и потражи више података о Пушкиновој славној песми, лако ће наићи на податак да је она писана 1833. године, и да је у оригиналном рукопису насловљена као „18. песма српска“ (18 песнь сербская). Испоставља се да је Пушкинов неправилни десетерац, заправо, имитација српског епског десетерца, који је песник изузетно ценио, и често користио.

Песник је у то време превео на руски већи број српских народних песама, које је, заједно са оригиналним песмама посвећеним српској и црногорској борби за слободу (од којих су најпознатије „Песма о Црном Ђорђу“ и „Бонапарта и Црногорци“) ушле у његову збирку Песме западних Словена (1935). „Бајка о рибару и рибици“ објављена је исте године, али одвојено од остатка збирке, док његов превод „Хасанагинице“ никада није завршен.

Чудни путеви прожимања

„Бајка о рибару и рибици“ није једини пример српског утицаја у врхунским делима руске модерне уметности. У Србији је широко позната прича о грофу Николају Рајевском који је послужио као прототип за Вронског у Толстојевој Ани Карењиној. Мање је познато да је једно од најславнијих концертних дела Петра Чајковског – његов „Словенски марш“ – написано 1876. под именом „Српско-руски марш“ за добротворни концерт на коме се скупљала помоћ за српске устанике у Херцеговини, и у њега су уплетене три српске народне песме које је Чајковски нашао у збирци Корнелија Станковића Српске народне мелодије (1862). Још мање је познато да је најпознатији руски војни марш – „Опроштај Словенке“ – написао руски војни композитор Василиј Агапкин под утиском победа српске војске у Првом балканском рату.

Цела историја руско-српских културних односа представља непрекидну смену узајамног инспирисања и чувања заједничких традиција. Средњовековна Србија била је културни центар за Русију под татарским јармом, царска Русија била је културни центар за Србе под Турцима. Као што су у царској Русији чувани српски средњовековни списи и штампане књиге за српско становништво у Хабзбуршкој и Османској империји, тако је у XX веку Краљевина Југославија чувала сећање и пружала уточиште интелектуалној и културној елити Империје након Октобарске револуције.

Снажне везе између Српске православне цркве и Руске православне заграничне цркве служиле су чак и у време нелагодних односа СФРЈ и СССР као мост који је повезивао расколом поцепану руску Цркву, а истакнути српски духовници овог периода – попут Св. Николаја Жичког и Св. Јустина Ћелијског – имају велики утицај на обнову православља у Русији, где су радо превођени и читани.

Најзад, ових дана присуствујемо завршетку радова на подизању велелепног споменика Стефану Немањи на Савском тргу, и унутрашњем уређењу Храма Светог Саве на Врачару. И док су оба ова споменичка пројекта изазвала одређене контроверзе, пре свега међу нашим суграђанима који нису нарочито добронамерни ни према српској историји, ни према српској Цркви, ни према руско-српским културним везама, за оба недвосмислено могу рећи две ствари.

Прво, обојица уметника – и вајар Александар Рукавишњиков, и академик Николај Мухин – обилато су се инспирисали српском средњовековном ликовном традицијом; и друго, обојица су остварили пројекте какви су по размерама до сада у Србији били незамисливи, и велико је питање да ли би без руске подршке уопште били оствариви.

„Српска Света Софија“

Храм Светог Саве сам по себи представља својеврсну круну ове хиљадугодишње историје међусобног инспирисања, прожимања, и стапања двају култура. Замишљен као највећи словенски православни храм у време када су бољшевичке власти дизале у ваздух Храм Христа Спаситеља у Москви и претварале Исакијевски саборни храм у Петрограду у „Храм науке“, пројекат гигантске богомоље посвећене утемељитељу српске духовности и истинском „оцу нације“ (у смислу симбола око кога је настала модерна српска нација) дуго је представљао својеврсни симбол српске мегаломаније, опипљив доказ да Срби себе доживљавају као велики народ, али да њихове амбиције често заостају за њиховим могућностима.

А сада, када је завршен, и то на начин који без претеривања оставља без даха, он је истовремено постао симбол духовног васкрснућа српског народа у време једног од његових најстрашнијих историјских суноврата, подсећање на величину православне културе чији смо део и на дубину корена из којих израстамо, али и на то да своје највеће и најимпресивније културне домете по правилу остварујемо – уз руску помоћ и подршку.

У ћеретању пословично неуротичне, и глобалном пандемијом још додатно разгоропађене српске јавности, чији је добар део изгледа потпуно изгубио способност да нешто вреднује мимо питања „пошто“, лако је превидети колико се спектакуларна ствар догодила на наше очи ове несрећне 2020. године. Довршење Храма Светог Саве није просто изградња највећег, саборног храма Српске православне цркве, која угледом и достојанством у православном свету заслужује такву једну богомољу; није у питању ни квантитативно измерљив градитељски подухват који се тиче „величине куполе“, „запремине Храма“, „највећег мозаика на свету“; а поготово није у питању никакво вулгарно „означавање територије“, како то отровним језиком проглашавају опадачи Цркве.

Храм Светог Саве представља највећи споменик српског народа, који на величанствен начин опредмећује и захвата све темељне елементе српске националне културе и идентитета – традицију византијског православља, светосавску борбу за народно просвећење и културну аутономију, велелепност „изгубљеног Царства“, и вертикалу Лазареве борбе за слободу и васкрсење. Он је споменик Косовском завету који издиже крст изнад највећег српског града, путоказ који сваком Србину који га види нуди одговор на свакодневно питање „коме ће се приклонити Царству“, он представља амбасаду Небеске Србије у Земаљској Србији, и непогрешиво нас подсећа да постоје вредности које су неупоредиво веће, узвишеније, и достојанственије од наше суморне и туробне свакодневице. А ништа то не поручује тако снажно и непосредно, као прелепи мозаици у унутрашњости Храма.

Велики број коментара након што су мозаици Храма први пут отворени за јавност понављао је исту фразу – „то је нова Света Софија“. Неко ко прочита такву оцену, а да претходно није видео саме мозаике, у зависности од свог образовања и односа према традицији, може реаговати двојако. Конзервативна публика ће бити склона да такву тврдњу одбаци као празно хвалисање, којим се један савремени градитељски пројекат пореди са безмало светским чудом и једним од најзначајнијих сакралних објеката целокупне хришћанске традиције; прогресивна публика биће склона да у томе види „безвредну копију“, „икону одштампану на папиру“, или „пластичног Исуса“ – анахрону кичерицу реда величина „Партенона“ у Нешвилу у Тенесију, „Ајфелове куле“ у Лас Вегасу, или „Кипа Слободе“ на хотелу „Виктори“ у Приштини. Мноштво оваквих коментара могли смо да чујемо пре пар година, када је отворена купола Храма која представља „копију“ куполе базилике Светог Марка у Венецији, односно (за оне мало упућеније) куполе храма Свете Софије у Солуну.

Сви ови коментари заборављају баналну чињеницу да православни иконопис представља канонско сликарство, осмишљено тако да својим формама „одражава вечност“, и предвиђено да се никада не мења, нити да еволуира. Као такво, оно врши пре свега сакралну функцију, његова сврха је да приказивањем библијских и теолошких призора учествује у богослужењу, и успоставља непосредну везу између верника и Бога, и то на исти начин као што се то чинило пре пет, десет, или петнаест векова. Стручним речником речено, иконопис није „миметичка“, већ је „есенцијалистичка“ уметност – њен циљ није да повлађује модама и хировима своје епохе тако што ће нам Бога приказати „онаквим каквим нам се чини“, већ управо да приказује јединствену и непромењиву суштину за коју је хиљаду година које раздвајају мозаике у цариградској Светој Софији и београдском Светом Сави – трептај ока.

Унутрашње уређење Храма Светог Саве, притом, заиста јесте одраз унутрашњег уређења својевремено највећег и најлепшег хришћанског храма. Његови неимари и зографи начинили су огроман напор да се верници унутар храма осете управо онако како су се осећали њихови преци у Светој Софији – њихово дело стога представља постојан историјски мост између извора српске (и уопште православне) средњовековне културе, њеног садашњег тренутка, и њене будућности, а све то – из перспективе вечности.

Притом, док су за саму изградњу Храма заиста коришћене модерне технологије које знатно олакшавају зидање таквог једног монументалног здања у поређењу са VI веком н.е., израда мозаика рађена је техником која једва да се изменила у односу на X-XII век, када су постављени садашњи мозаици у Светој Софији. Координирање ручног рада преко 300 уметника из Русије и Србије представљало је, према речима самог академика Мухина, технички најкомплекснији и најзахтевнији задатак у целој његовој уметничкој каријери. Притом сама техника која је коришћена представља део нематеријалне културне баштине човечанства, а израда једног потпуно канонског мозаика ових димензија – градитељски и уметнички подвиг за било које доба.

Чување византијске луче

Божија промисао се тако постарала, да исте године када је Света Софија у Цариграду још једном оскрнављена, а мозаици у њој још једном, овај пут само симболично склоњени од очију јавности (први пут су мозаици у овом храму потпуно уништени за време иконокластичке јереси у VIII-IX веку, други пут су омалтерисани након пада Цариграда 1453.), да они васкрсну у овако величанственом облику на другом крају Балканског полуострва, како би се под њима и у наредном миленијуму могла служити Божија литургија.

Ово васкрсавање представља истински плод хиљадугодишњег руско-српског културног дијалога, током кога су се две културе наизменично враћале својим византијским коренима, и једна другој чувале лучу византијске културе у периодима ропства, мрака, или политичко-културне смутње, а прича која је почела тако што је група руских монаха повела младог рашког кнеза са собом на Свету Гору, завршила се тако што су Руси и Срби заједничким снагама подигли један од најлепших и највеличанственијих споменика православног иконописа у његову славу, и у славу Онога који их је све ове векове уједињавао и упућивао једне на друге.

Из савремене перспективе, прелепи и узвишени Храм представља за вечност подигнут одговор на оно вулгарно, цинично питање које толико форсирају домаћи русофоби: „када нам је Русија помогла?“. Храм сам одговара, у име претходних и наредних векова: увек, и заувек. Од монаха који су ставили Светог Саву на пут православља, преко руске подршке пећким патријарсима и црногорским митрополитима, преко хиротонисања Његоша у Петрограду, и лазаревске жртве коју је положио цар Николај II спасивши Србију од уништења 1914. године, Русија је била уз нас у најтежим тренуцима наше историје, некада делећи нашу судбину, некада чувајући нашу културу од затирања, али увек нас подсећајући на то ко смо, и шта нас чини оним што јесмо.

Вредност руске помоћи

Ово је скоро немогуће објаснити оним нашим суграђанима чији се културни идентитет, нажалост, само своди на оно питање „пошто“, а поготово је немогуће објаснити бриселским, берлинским, и америчким бирократама који из године у годину све гласније јадикују „зашто Срби мисле да им Русија највише помаже“, и који нас бомбардују (sic!) подацима колико новца су они „уложили у Србију“. Они не могу да схвате како су то „Срби слепи“ за милијарде које су они уложили у „путеве, инфраструктуру и подршку бизнису“, а поготово у „институције цивилног друштва“, нити им је јасно како Србима више вреди „пар десетина милиона евра“ које су „бачене на бескористан, гигантски храм“, уместо стотина милиона евра уложених у, рецимо, локалне самоуправе.

А Срби су народ истовремено прагматичан и мудар. Прагматизам им говори да када западњаци новац у нешто улажу, онда они без грешке на томе и зараде, баш као што су „милијарде евра“ које су „поклоњене“ Србији заправо ових пар деценија куповале лојалност политичке и културне псеудоелите, у чијим су рукама по правилу и завршавале. А Храм Светог Саве је саграђен за вечност, он ће стајати, и он ће се чувати и када од наших данашњих „путева и инфраструктуре“, „малих бизниса“, и „институција цивилног друштва“ не остане више ни камен на камену, ни зрно песка.

Када се за петсто, осамсто, или хиљаду година буде гледало на наше несрећно време на прелазу миленијума, велико је питање да ли ће ико од наших државника, научника, или уметника остати запамћен као нешто више од историјске фусноте. Ако наше време у културном смислу и по чему остане запамћено, онда ће то бити Храм Светог Саве. И ако за хиљаду година на планети још буде Срба, они ће бити окупљени око Храма. А ако их не буде, Храм ће бити једно од дела по којима ће се памтити на историјској позорници. А ако се буде памтио Храм, памтиће се и Свети Сава, памтиће се и Свети цар Лазар, памтиће се Његош и Вук, памтиће се и Косовски завет у складу са којим су се Срби рађали, умирали, и Богу молили.

И памтиће се да су своје вредности и завете овековечили за сва времена уз помоћ уметника који је дошао из Русије, али који је своја највећа и најлепша дела створио у Србији, инспирисан и дефинисан српском средњевековном културном баштином. Један поглед на његово дело биће довољан да успостави духовну везу између нашег времена и свих наредних времена, и времена у коме су настајали Хиландар, Дечани, и Грачаница. И да подсети на вредности које су и Русе и Србе учиниле оним што јесу.

„Крст на Светој Софији“

Притом не треба помислити да је овај однос Срба и Руса „октроисан одозго“, и да представља некакву врсту руског културног патернализма и колонизације, каквим га често представљају домаћи русофоби. Не, овде је реч управо о културном дијалогу и о дубинском узајамном разумевању двају народа који имају наглашено различите културе, али идентичне духовне вредности. Николај Мухин није некакав „дворски сликар“ кога нам је Путин послао да би указао царску милост малој српској браћи. Он је у Храму Светог Саве био још 1994. године, када је он био само љуштура са крстом на себи, и када су се у њему за спас српског и руског народа у изразито тешком периоду за оба заједнички молили патријарх Павле и патријарх Алексије.

Он има интимну, заједничку историју са српским народом и његовом културном баштином, баш као што је има и вајар Сергеј Шихачевски, аутор потресног и ненаметљивог споменика страдалима у Јасеновцу, као што је има и Александар Рукавишњиков, аутор грандиозног „Стефана Немање“. Као што су пре њих имали Георгије Острогорски, Николај Краснов, или краљица Наталија. А пре њих Чајковски и Пушкин, који у Србији никада нису били, али који су упркос томе активно учествовали у њеном културном животу.

Сама Русија имала је више различитих периода када је саму себе дефинисала у односу према властитом византијском наслеђу. Кијевска Русија, попут средњовековне Србије, свој настанак као једног културно шароликог и хибридног етноса несумњиво дугује прихватању православља од Византије, препород руске државе у XVI веку нераскидиво је везан са културним шоком пада Цариграда и идејом „Трећег Рима“, док је руско Златно доба у XIX веку било период отрежњења од стогодишњег сна Петра Великог о „прозорима на Запад“ и повратка византијској традицији самодржавља и православне самобитности, која се кристалисала у идеји ослобођења Цариграда, односно „крста на Светој Софији“.

Русија данас представља нешто сасвим друго, и Руси и Срби често знају да буду разочарани њеном калкулантском реалполитиком, која је веома далеко од витешких идеала кнеза Лазара и цара Николаја II. Једно такво разочарање искусили смо и недавно, када је Москва хладно слегла раменима над претварањем Свете Софије у џамију, подсетивши све да Руска Федерација није Руска Империја, и да је спремна да прагматично одбаци вредности и идеале за рачун краткорочних интереса код својих нелојалних, непоузданих, и превртљивих савезника из Анкаре.

У том контексту, многи ће и у руском учешћу у довршавању Храма Светог Саве видети само „добијен гем“ у геополитичком мечу за Балкан, који је московској бирократији једнако безначајан колико, рецимо, изградња џиновске џамије у Грозном (која је, узгред буди речено, архитектонски такође копија Свете Софије). Али православни Срби и Руси ће у томе видети нешто више – бљесак и исијавање истинске Русије („Руси“) испод чауре и окова реалполитике, оне Русије коју волимо, коју „сањамо свако вече“, и у коју, према славним стиховима руског царског дипломате Фјодора Тјутчева, „можемо само веровати“.

Уосталом, баш као и у Небеску Србију. На тај начин се и Руси и Срби преко једног џиновског уметничког пројекта који за обе стране носи снажан традиционални емотивни набој враћају себи, односно – „крсту на Светој Софији“. А ако том враћању себи кумују дриблинзи и дневнополитичка надигравања отуђених и утилитаристичких елита у Москви и Београду, ништа страшно. Хегел би то назвао „лукавством Ума“. Црквени оци – Божијом промисли. И били би у праву.

Насловна фотографија: Танјуг/Раде Прелић

Извор НСПМ