Отвара ли се нова сезона лова на Србију и Србе?
Пише: Рајко Петровић
Најава новог америчког председника Џозефа Бајдена да ће регион Западног Балкана бити један од приоритета спољне политике Стејт Департмента узбуркала је домаћу и регионалну јавност.
Поред пандемије коронавируса, Србију и српски народ очекују нови политички изазови индуковани међународним притисцима који ће, судећи по изјавама релевантних домаћих, регионалних и иностраних политичких представника и аналитичара, бити најжешћи од завршетка ратних сукоба на Косову и Метохији.
Србија је у последњих двадесет година показала да је опредељена за мир и стабилност у региону, добросуседске односе, економски развој и евроинтеграције, те за проналажење компромисних решења за горуће политичке проблеме на Западном Балкану. Мноштво је примера у пракси који поткрепљују ову тврдњу.
Србија поштује територијални интегритет и суверенитет суседних земаља, са властима у Приштини је потписала по њу неповољан Бриселски споразум, пристала је и на Вашингтонски споразум зарад економског развоја региона, а иницирала је и пројекат Мини Шенгена са циљем уклањања царинских и других трговинских баријера у региону Западног Балкана.
Коронакриза је додатно потврдила овакво опредељење званичног Београда. Србија је показала велику дозу хуманости и емпатије у најтежим могућим условима, делећи своје респираторе, маске, заштитна одела и вакцине суседним земљама. За разлику од Србије, која је до сада вакцинисала преко милион својих грађана, те послала неколико хиљада вакцина помоћи Републици Српској, Северној Македонији и Црној Гори, чиме се сврстала у водеће европске и светске земље када је реч о коронадипломатији, други се баве стварима које читав регион могу одвести у нежељеном правцу.
Бугарска, која се већ годинама носи са катастрофалном демографском ситуацијом, своју инфериорну позицију периферне земље ЕУ покушава да надомести притисцима и уценама мањег и слабијег суседа у виду Северне Македоније. Баш као и друге земље у региону, и Бугарска свугде и у свему види наводну српску агресивну и хегемонистичку политику. Овога пута Бугарска је направила корак више жустро реагујући на увођење наставе српског језика у Северној Македонији и изградњу српског културног центра у Скопљу. Да није реч о изолованим инцидентима говори нам последњих неколико интервјуа бугарског министра одбране Красимира Каракачанова у којима Србе описује као митомане и фалсификаторе, а Србију као некада безначајну кнежевину која је етничким чишћењем и асимилацијом хтела да, између осталог, овлада и простором данашње Северне Македоније.
На Косову и Метохији убедљиву победу на парламентарним изборима је однела странка Самоопредељење Аљбина Куртија, будућег премијера који је најавио да га преговори са Београдом претерано не занимају, односно да жели што пре да издејствује међусобно признање Београда и Приштине. У томе ће имати нескривену подршку западних центара моћи, с обзиром да је Бајден одустао од Трамповог модела за Космет (размена територија уз корекцију граница) и прихватио условно речено немачки модел, односно обострано признање Београда и Приштине у оквирима постојећих граница. Иако је Србија испоштовала у потпуности Бриселски споразум и започела процес имплементације Вашингтонског споразума, албанска страна најављује кршење овог другог путем апплицирања за чланство у различитим међународним организацијама. Курти је познат као идолопоклоник пројекта Велике Албаније и нескривено се залаже за уједињење тзв. Косова и Албаније. Преговори су очигледно дошли до ћорсокака, где Србији не преостаје ништа друго осим да настави прекинуту праксу смањивања броја земаља које признају тзв. косовску независност, али и да свим силама помаже преостале Србе на Косову и Метохији, посебно када је реч о Северу Космета који би се могао наћи први на удару процеса финализације пуне независности тзв. Косова.
Црна Гора је пре неколико месеци променила власт, али је антисрпска идеолошка матрица и даље присутна. Можда не толико брутална и претећа попут Ђукановићеве, али у сваком случају супротна српским националним интересима. Нова власт није покренула питање положаја Срба у Црној Гори, потврдила је признање тзв. косовске независности и наставља са оптужбама на рачун Србије да се меша у унутрашња питања Црне Горе. Са друге стране, иако далеко малобројнији, албански фактор и даље остаје несразмерно јак. О томе најсликовитије сведочи чињеница да Дритан Абазовић има право да честита дан тзв. косовске независности, а да се то исто право ускраћује сваком министру у влади Црне Горе који би се усудио да честита дан Републике Српске. Иако су превасходно Срби из Црне Горе предвођени Српском православном црквом и Демократским фронтом збацили Ђукановићев тирански и мафијашки режим, њихова политичка воља исказана кроз пароле које су узвикиване током сада већ легендарних литија попут „Црна Гора и Србија, то је једна фамилија“ или „Косово је Србија“ још увек није уважена. Сасвим супротно, Срби се, нажалост, у Црној Гори и даље прогоне, хапсе и пребијају због истицања српских тробојки или подршке некој политичкој опцији.
Република Српска би се могла суочити са значајним проблемима и притисцима. Сама Бајденова најава да Босну и Херцеговину треба начинити функционалном и мултиетничком демократијом била је довољна да званично Сарајево аутоматски појача уцене и притиске на Републику Српску. Док се на хоризонту назире нови муслиманско-хрватски договор (случај нове власти у Мостару и промене изборног закона), муслиманско руководство удружено са институцијом високог представника прети да ће Републику Српску и званично прогласити геноцидном, наставити са процесом урушавања њених ингеренција, уз претње да ће сваки покушај отпора Српске бити завршен распуштањем или укидањем њених институција и санкцијама против њеног руководства. Нажалост, стиче се утисак да ће нови вашингтонски јастребови свој први плен потражити управо на двема неуралгичним тачкама на Западном Балкану – Косову и Метохији и Републици Српској.
Србији, као матици и држави свих Срба, не преостаје ништа друго него да се дипломатским и правним средствима бори за очување интереса српског народа на том простору и да буде што је могуће спремнија да одговори на сваку врсту безбедносних изазова у земљи и региону.
