Проф. др Дарко Танасковић: Турци и Срби су вековима између мржње и љубави

ТУРСКА је велика нација са којом свет мора озбиљно да рачуна, иако неке амбиције и пратећа реторика њеног политичког вођства могу изгледати, а каткад и јесу, претеране. Нобеловац, а и изузетан писац, Орхан Памук, рекао је једном, отприлике, да осећа силну љубав за своју отаџбину, али да га она, да би је могао волети, понекад тера да се на њу љути, али никада да је мрзи. Поучно!

Професор емеритус Дарко Танасковић, оријенталиста и бивши амбасадор у Турској, као и у Ватикану и при Унеску, тако сажима одговор на питање “Новости” шта је за њега оличење модерне турске државе. Наводи да су то и противречности које стално и динамично, често и конфликтно, успостављају животну једначину, али које се увек крећу унутар простора врховног “државног разлога” и гордог, тврдог патриотизма.

Студије и есеје о Турској, које је написао у протеклих десет година, Танасковић је објединио у корице управо објављене књиге “Пусто турско”, у којој на једном месту указује да ова земља не представља само пријатно летовање, јефтине мајице, сласне баклаве, телевизијске серије…

* Због чега сте одабрали да наслов књиге буде изрека: “Пусто турско”?

– Иако се наслови књига, па и огледа и студија, бар у мом случају, а мислим и уопште, најчешће формулишу пошто је текст којем ће чинити заглавље већ написан, овај наслов ми се спонатано родио у глави много пре састављања књиге. Можда и зато што се унутар ње налазе студије и огледи настали током последње деценије, дакле већ написани. Остављам читаоцима да, после читања књиге, ако се у временима много озбиљнијих изазова одлуче да јој поклоне пажњу, сами за себе протумаче смисао наслова. За мене је синтагма набијена значењем и емоцијама “пусто турско…” вишесмислена, непреводљива на стране језике, сем можда на турски, и одражава помешана осећања која просечни Србин, па и ја, гаји према свему ономе што помислимо и што у нама затрепери при помену Турске и Турака.

* Да ли је Турска близу или далеко од циља прокламованог пре деценију, да 2023. буде међу седам најважнијих играча у међународним односима?

– Тешко је то проценити, јер би за иоле поузданији суд ваљало располагати великом количином статистичких података и увидима компаративних анализа, а бити и много стручнији од мене, поготово у неким областима знања. Овако, импровизовано, рекао бих да је упркос многим противречностима које су у новије време пратиле кретање Ердоганове Турске на спољнополитичком и унутрашњеполитичком плану, она данас у арени међународних односа макрорегионално и глобално видљивија него што је то била пре десетак година.

* Балкан, како сматрате, у овом моменту није у фокусу турског спољнополитичког деловања, али цените и да Анкара не одустаје од својих стратешких интереса у нашем региону. Да ли се они у неким тачкама косе са интересима Србије?

– Посматрано у хоризонту процеса дугог трајања и коначних стратегијских мета, онолико колико је могуће утврдити их и сагледати, турска и српска (транс)историјска вертикала нису подударне, већ дивергентне, па и супротстављене. Међутим, такво судбинско разилажење не мора бити негативна фаталност за развијање обострано корисних односа, чак и током сразмерно дугих периода, као што је то, рецимо, био случај од краја Првог светског рата до деведесетих година прошлог века. Штавише, свест о томе да су крајњи циљеви у некој далекој будућности различити, разумнима помаже да пронађу меру обостраног интереса у датим историјским околностима и обезбеде услове за коректне билатералне односе, јер живот није само велика стратегија, већ и свакодневна, па и продужена тактика и оператика.

* За време власти Ердогана односи наших двеју земаља су осцилирали. Утиче ли на њихов квалитет карактер односа које Турска има са САД и Русијом?

– То што сте оценили као осцилирање српско-турских односа, на шта је неупоредиво више утицало променљиво понашање Турске, а не Србије, управо је илустрација значаја и уплива тактичког варирања државног постављања услед промена у међународној конјунктури. Неки међународни партнери Турске били су склони да нагле промене курса турске спољне политике под Ердогановом палицом окарактеришу као вероломство и превртљивост. Сетимо се само вратоломног обрта у турско-сиријским односима, од заједничког летовања председника Ердогана и Асада и разговора о успостављању “блискоисточног ‘шенгена'”, до ултимативног захтева да Асад оде и отвореног војног мешања Турске у сукобе на територији суседне државе. Атмосфера у троуглу великих сила САД – Турска – Русија посредно свакако има одређеног утицаја и на позиционирање Турске у равни билатералних односа са другим државама, али сматрам да то није пресудан чинилац за одмеравање њеног постављања према Србији.

* У којој мери је и даље жива неоосманистичка политика коју је промовисао Давутоглу, бивши шеф турске дипломатије, касније и премијер, а сада критичар председника Ердогана?

– Према мом дубоком убеђењу, неоосманизам је дубинска константа турске спољне политике, укупног државно-националног хабитуса Турске и турског менталитета. Реч је о (схватљивој) империјалној носталгији која се настоји операционализивати као модерна и софистикована политика, као дозирана примена, по потреби, “меке” и “тврде” моћи. То се није променило политичким разлазом Ердогана и Давутоглуа. За Ердоганов поглед на свет и улогу коју би Турска у њему требало да има, односно изнова задобије, карактеристични су прагматични неоосманизам и, на најширем религијско-идеолошком плану, (пан)исламизам. У координатама онога што се у време председника Тургута Озала афирмисало као “турско-исламска синтеза” ове доктринарне компоненте, па чак и турски национализам, узајамно се не искључују, иако би се могло помислити да су исламизам и национализам неспојиви. Али, то је Турска…

* Политичко-економски односи Београда и Анкаре последњих година су у успону, од турских дипломата чујемо да је Србија велики пријатељ… Како, онда, разумети оно што сте приметили у једном есеју – да су Срби негативци у турским серијама, као и у историјском филму из прошле године “Турци долазе” који је промовисала тамошња влада?

– Политички и друштвени живот сваке озбиљне државе крећу се, да тако кажем, на више колосека. Комплексу укупних, а не само политичких и економских српско-турских односа ваљало би посветити озбиљна и продубљена интердисциплинарна истраживања и растерећено их промишљати, с оне стране омеђености предрасудама и налозима “политичке коректности”, са негативним или позитивним предзнаком, свеједно. Наслов моје књиге има везе са том потребом, тим налогом историје и живота. Размишљајући о природи представе коју Срби и Турци имају једни о другима, често се сетим чувене песме римског песника Катула Odi et amo (“Мрзим и волим”). Ту смо негде.

ЕРДОГАНОВ ДОЖИВЉАЈ ИСТОРИЈЕ

* ПРЕПРИЧАВАЈУЋИ анегдоту која се, наводно, збила у Македонији, Ердоган је једном приликом дао повода за закључке да на овим просторима постоји “стогодишња” жеља да се Турска на њих врати. Тврди и да се на Балкану не може чути “реч жалбе” на Турску, “ништа о тлачењу”… Могу ли се такви иступи подвести под прекрајање историје?

– За председника Ердогана и за већину Турака то није “прекрајање историје”. То је за њих историја, у чему и лежи корен неспоразума са онима који “златно османско доба” доживљавају нешто другачије.

И УМЕТНОСТ СВЕДОЧИ О СТЕПИНЦУ

* У ЈЕДНОМ кадру филма “Дара из Јасеновца” виде се портрети кардинала Степинца и Павелића на зиду логорске учионице у којој часне сестре “подучавају” српску децу. Били сте члан Комисије која је разматрала улогу Степинца. Колико је значајно да се и кроз уметност износе чињенице о њему?

– Уметност, ако то уистину јесте, мора на свој начин и својим средствима сведочити о животу и о човеку, о њиховим лепим и узвишеним, али и ружним и ниским лицима. Сведочанство уметности је истинитије и потпуније од научног, а поготово од политичког. Биолог и мислилац Херберт Спенсер је рекао да “надахнућу није потребна наука, оно је научније од науке, оно никада не греши”.

Извор: novosti.rs

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email