Невоље уједињују Русе
Државна дума Русије изгласала је у трећем претресу закон којим се актуелном председнику највеће државе на свету Владимиру Путину оставља отворена могућност да се и након четири досадашња мандата поново кандидује на исту функцију.
Мада је одлука о, практично доживотном, праву на реизбор Путина већ увелико ушла у политички живот Русије, интересантан је податак да је поменутим законом исто омогућено и Дмитрију Медведеву, који је председничку дужност обављао од 2008. до 2012.
Званично, одлуком Думе могућност реизбора дата је свима који су од установљења постсовјетске Руске Федерације до данас водили земљу. А то су били: први председник Борис Јељцин (1937–2007), који је владао од 1991. до 2000, Путин и Медведев. Подсетимо и да је у периоду владавине Медведева премијерску функцију обављао садашњи шеф државе, што су многи тумачили као пуку козметичку промену.
Предлог закона о „доживотном” председничком мандату прошао је и јавно изјашњавање грађана, тако да његовом усвајању ништа није стајало на путу. Ипак, многи политичари у Русији (па и ван ње) протумачили су ову промену као својеврстан државни удар, иако је Путин на редовној годишњој конференцији за новинаре у децембру прошле године изјавио да још није одлучио да ли ће уопште прихватити кандидатуру 2024. Додајмо и да је на прошлим изборима Путин освојио 75 одсто бирачких гласова и ниједна политичка странка тај резултат није оповргла.
Ипак, оно што би се могло показати много важнијим јесте могућност да се на челу државе поново нађе неко у кога Путин има велико поверење. Дакле, да он сам поново влада „из сенке”. Ранији такав покушај с Медведевом показао се успешним, а круг људи који би могли да се сврстају у категорију „оданих” није се у међувремену много променио.
Како процењују поједини аналитичари, збуњеност у врху власти не треба очекивати под притиском улице, разних антипутинских удружења, присталица блогера Алексеја Наваљног, спољног фактора… Главну улогу могао би одиграти латентни сукоб између олигарха из Путинове ере и оних који су преостали из времена Бориса Јељцина.
У те две категорије, према мишљењу социолога Игора Ејдмана, могли би се убројати: Игор Сечин, Алексеј Милер, Аркадиј Ротенберг и други, који послове воде уз сагласност садашњег шефа државе и повезани су с руководством специјалних служби и структура силе, као и Михаил Фридман, Вагит Алекперов, Виктор Векселберг… који су више прозападно оријентисани и корене вуку још из времена Бориса Јељцина.
Евентуални отворенији сукоб између два поменута блока умногоме би утицао на стабилност целокупне руске економије, што би могло да представља и увод у немире са социјалном позадином. Дневни протести грађана, потенцирани повременим аферама попут оне у вези с Наваљним, за сада нису толико масовни и каналисани да не би могли бити држани под контролом. Међутим, уколико би се у ту игру уплели и велики играчи из света економије много шта би могло бити озбиљније.
Основно питање остаје: Колико су ти улични протести прави одраз поверења у председника Путина? Оно што треба да се зна јесте да су Руси, без обзира на то којој политичкој струји припадали, превасходно – патриоте. Већи од многих других и без обзира на то да ли се зову Владимир Путин или Алексеј Наваљни. Чак и они олигарси који су ухлебљење нашли у земљама Запада не одричу се „мајчице Русије”.
Партије које су заступљене у Државној думи слично размишљају. И припадници пропутинове Уједињене Русије и Комунисти Генадија Зјуганова и Либералне демократе Владимира Жириновског… Уосталом, и не тако давни избор новог премијера Михаила Мишустина прошао је у Парламенту без иједног гласа против. Из те перспективе гледано, свако настојање Запада, пре свих САД, да у руско друштво унесе раздор у старту је осуђено на промашај.
Управо стога, теза да је Путинова популарност у народу у протеклих неколико година опала није заснована на валидним темељима. Јасно је да народ тражи да живи боље, да има више слободе… Али не по цену продаје сопствене земље. Историчари су и данас сагласни да је највећи допринос Бориса Јељцина очувању Русије управо у томе што није дозволио њену распродају страним корпорацијама и инвеститорима, растурање великих привредних система, фабрика, института…
И одлуку да се Путину омогући вођење државе и након истека садашњег мандата треба посматрати управо у том светлу. Тога су свесни и они који у знак протеста излазе на улице. Промена друштва не значи обавезно и промену власти. Јер ту власт су бирали управо они који те промене траже.
