ВЛАДИМИР ТОДИЋ: НЕОЖИВКОВИСТИЧКЕ МАГЛЕ И ВИДИЦИ

Власник новинске агенције БГНЕС Љупчо Нешков усталасао је прошлог новембра јавност у Северној Македонији (РСМ) и Бугарској интервјуом са премијером Заевом . Овај разговор у форми  полуозбиљне политичко-историјске „експертизе“ са  поразним политичким последицама  по Заева примећен је и у јавности Србије. Македонски премијер је, поред веома негативне реакције у најширој јавности и политичкој опозицији, добио  и озбиљне критике и из првог ешалона сопствених редова – председника Пендаровског и потпредседника владе Димитрова. Нешков, иначе син Темелка Нешкова, македонског Бугарина и политичког затвореника у социјалистичкој Југославији, а дубоко мотивисан догађајима из тешке породичне историје констатовао је да иза овакве реакције јавности у РСМ стоји нико други до  – „дубока држава  успостављена 1945. године“. Овај новинар је тиме поновио раније оцене Љупча Георгиевског, али је и посебно означио вицепремијера Николу Димитрова који је, по њему, „већа опасност за Софију од коронавируса“.

           Изгледа да за Нешкова ништа мању опасност не представља и Иван Стоилковић, председник опозиционе ДПСМ.  Због тога је, преносећи делове  интервјуа лидера Срба у РСМ у београдским „Новостима“, отворено кршио професионалну етику преко намерних грешака у преводу, вадио изговорено из контекста питања и давао упоредне коментаре.  „Увреде и клевете“ огледају се, по Нешкову, у оценама Стоилковића да су „односи између РСМ и Бугарске много лоши искључиво заслугом Софије“ и да са неверицом гледа у толерисање  „бруталног коришћења уцењивачког потенцијала“ (у „преводу“ Нешкова –  „рекеташког“) Бугарске од стране великих држава ЕУ. Но,  где су овде, заиста, „клевете и увреде“? По најновијим истраживањима више од половине грађана РСМ (од чега 60% Македонаца и чак 40% Албанаца)  сматра да се односи РСМ и Бугарске развијају у лошем правцу, С друге стране, без обзира на појачане критике из Брисела и Вашингтона које отварају питања статуса мањина (и македонске) у Бугарској званична Софија још увек није сносила озбиљније последице за снажне притиске којима је изложена РСМ већ неколико година. Ипак, све су учесталији гласови званичника држава ЕУ, попут аустријске министарке за европске послове Каролине Едштадлер која тражи да се прекине „блокада Македоније“ уз понуду за посредовање. То је наишло на цинични коментар Ангела Џамбаског, евро-посланика ВМРО-БНД да је велико питање ко би у овом спору био кориснији – посредници из Беча или Београда.

             Џамбаски, иначе самозвани  историчар, осврнуо се и на последње Стоилковићеве изјаве у „историјском“ контексту. Тако је по овом присталици пронацистичких „Легионара“,  познатог по расистичким ставовима према Ромима и муслиманима, „српски шовинизам одговоран за непознавање сопственог идентитета код Македонаца“. Стоилковићеву оцену како „Бугарске не би било без Москве“, дате у контексту реакције на изразито недипломатски наступ  Екатерине Захариеве о тзв. антизападним везама СРМ са Србијом и Русијом Џамбаски је прокоментарисао речима да „без Москве половине историје Србије у 20. веку не би било“. Овом политичару потпуно је непознато да су односи Београда и Москве често били напети и врло комплексни (1901-1903, 1918-1940, 1948-1987, 1991-1999),  док је опште познато Бугарска у време реал-социјализма била омиљена земља совјетског Лагера. Управо захваљујући совјетској „окупацији“ Бугарска је избегла драматичније територијалне, економске и друштвене последице због свог учествовања у рату на страни Сила Осовине.

Џамбаски преко оцена „македонизма који су створили Срби, Тито и Коминтерна“ заправо само аматерски интерпретира ставове „државних“ бугарских историчара, који у новом идеолошком формату нуде живковистичку матрицу за национално „освешћивање Бугара у Македонији“. Међутим, за разлику од времена када је Живков користио овај наратив и у контексту озбиљних хладноратовских сукоба на Балкану, ове структуре уопште не схватају динамику савремених српско-македонских односа. Таква врста анахроног национал-романтизма са готово апологетским односом према окупаторској политици Бугарске  у Другом светском рату штетна је за хармонизацију односа на Балкану, пре свега Бугарске са РСМ и Србијом који се не могу темељити на једнодимензионалним историјским интерпретацијама.   

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email