МАКЕДОНИЈИ ЈЕ ПОТРЕБНО МИНИСТАРСТВО ЗА БРИГУ О СЕЛУ ПО УЗОРУ НА СРБИЈУ

Недавно је објављена Ваша научна монографија ,,Регионални развој Србије – између шансе и нужности“. Шта Вас је мотивисало да напишете исту?

Већ десетак година у Србији није написана ниједна студија везана за равномеран регионални развој, иако тај проблем није решен. Имамо уставну одредбу о равномерном развоју, имамо израђен законски и подзаконски оквир, али резултати у пракси су дуго изостајали. У Србији су и данас присутне огромне разлике између развијенијег севера (Београд и Војводина) и слабо развијеног или неразвијеног остатка земље, где су југ и југоисток Србије у најгорем положају. Србија нема министарство за регионални развој, иако постоје оправдани разлог да се та институција поново оживи. Циљ је, дакле, повратак посвећивању пажње равномерном регионалном развоју који је увелико постао егзистенцијални, демографски и безбедносни проблем за нашу земљу.

Централни део ове студије је заправо посвећен питању опстанка и опоравка српског села. У каквом је оно данас стању?

Села у Србији су деценијама била инфраструктурно и на сваки други начин запуштена и препуштена самим себи. Резултати истраживања која се баве проблематиком села у нашој земљи су поражавајући. Србија броји 4.700 села, од којих је 1.200 у фази нестајања. У 1.034 села живи мање од 100 становника, а у 550 мање од 50 становника. У више од 200 села не постоји становник млађи од 20 година, а исти толики број сеоских основних школа има само по једног ђака. У Србији данас има 200.000 кућа у којима нико не живи. Око 1.000 села нема продавницу, 2.000 села нема пошту, преко 2.700 села нема вртиће, 2/3 села нема амбуланту, 230 села нема основну школу, а чак 73% села нема ни дом културе ни библиотеку. Ово су алармантни подаци који од свих нас захтевају максималан ангажман у борби за опстанак и препород српског села, јер ће без њега нестати и Србија. Не смемо заборавити да у нашим селима још увек живи око 40% од укупног броја становника и они заслужују исте услове и квалитет живота као и они у градовима.

Да ли су у последње време учињени неки позитивни помаци у правцу ревитализације села у Србији?

Чињенично јесу и управо су ме они и мотивисали током двогодишњег писања ове монографије. Најпре бих истакао историјски значајно формирање Националног тима за препород села Србије на иницијативу Милана Кркобабића, а уз подршку кровних институција у Србији – председника Александра Вучића, СПЦ, САНУ и Матице Српске 2019. године. У међувремену су реализоване две важне акције – ,,500 задруга у 500 села“ и ,,52 поште за 52 недеље“. То су били први позитивни сигнали да је препород села у Србији могућ. Оснивање министарства за бригу о селу 2020. године је доказ да је наша држава одлучила да посвети максималну пажњу том проблему, а резултати у пракси у првих неколико месеци његовог рада су охрабрујући. Под вођством Милана Кркобабића, иницијатора оснивања овог министарства, оно је је у релативно кратком периоду започело неколико важних пројеката – програм доделе бесплатних сеоских кућа са окућницом особама млађим од 45 година, програм ревитализације сеоских домова културе, програм доделе минибусева брдско-планинским селима, мапирањe 100 гравитационих села на југу и југоистоку Србије чијој обнови ће бити посвећена максимална пажња, планирано је и уступање по 50 хектара државног пољопривредног земљишта младим беземљашима… Ово су примери позитивне праксе које треба поздравити и за које сам сигуран да ће донети видљиве промене. Ипак, у борби за спас села морамо се наоружати стрпљењем, јер ће то бити вишедеценијски и мукотрпан посао.

Део студије сте посветили и односима Србије и Македоније у контексту регионалне сарадње. Има ли простора за унашређење односа на том пољу и да ли је можда и Македонији потребно једно овакво министарство?

Македонија је била једна од најнеразвијенијих република у СФРЈ и данас се, упркос томе што се већ три деценије налази на путу евроинтеграција и што је чланица НАТО пакта, суочава са неравномерним регионалним развојем. Зато је важно да две земље наставе са јачањем билатералних односа и да спроведу неке заједничке пројекте који би били на обострану корист. Неки од њих које сам анализирао су модернизација пруге Београд-Солун, пројекат изградње пловног канала Дунав-Морава-Вардар, као и иницијатива ,,Мини Шенген”, односно сада преименована у ,,Отворени Балкан“ која ће омогућити слободан проток робе, услуга, радника и капитала између две земље. Северномакедонска села се такође празне, посебно у њеним јуоисточним и западним деловима и мишљења сам да је и Македонији потребно министарство за бригу о селу. Надам се да ће српски пример постати узор земљама у региону, па чак и неким земљама у остатку Европе које имају исте проблеме.

Мср Рајко Петровић

Истраживач-сарадник Института за европске студије у Београду

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email