Чедомир Антић: Митрополит
Шта је идеја? Да приликом рукоположења новог митрополита Црногорско-приморског изазову немире, да за све оптуже српски народ и СПЦ, да оправдају деловање дубоке државе и подстакну интервенцију НАТО-а? И, шта ће после? Да заједно са Харадинајем и Готовином протерају све оне који не окаче зеленбаћки барјак? Да у Србију упуте сто хиљада прогнаника?
Често се питам да ли су Мило Ђукановић и његови саучесници ментално здрави? Да ли заиста мисле да могу да буду тако мало инвентивни? Да ли су баш уверени да све може да буде поновљено као 1991, 1992, 1995. или 1999. године? Зашто мисле да ће лепота призора и жар сарадње спречити њихове усташке, муџахединске и албанонацистичке колеге да се макар мало наљуте због плагирања? Да ли мисле да неће бити рекације уз Србије, да ће им све проћи као и Туђману? Зашто су тако сигурни да неће бити последица?
Никада нисам спорио постојање црногроске нације. Она има право на државу, културну самобитност, будућност итд. Не спорим ни цркву, ни историју. Само што свака слобода подразумева поштовање слободе других. Дакле, потпуно је бесмислено преузимати несумњиво српске делове наше заједничке историје. Или ће наши црногорски суседи прихватити заједничку прошлост и поносно изјавити да нације настају и нестају, па су они данас прихватили један нешто другачији идентитет од њихових предака; или ће започети један сасвим нови живот, лишен прошлости. То исто није проблем: идентиети непрекидно пролазе многобројне промене. Ми смо, рецимо, остали Срби али се по много чему разликујемо од наших предака који су живели пре стотину, а да не говоримо о онима који су бивствовали вековима пре њих. Коначно, српски народ постоји најмање 1400 година, а нација је феномен релативно нов, у нашим крајевима из средине претпрошлог, 19. века. Наши црногорски суграђани само треба да прихвате начело равноправности: као нација су се појавили 1920. године – како каже црногорски родољуб и историчар Живко Андријашевић – како год да су прошли током наредне две деценије више је Срба страдало у једном фашистичком или комунистичком покољу током Другог светског рата него свих зеленаша у историји. Наравно, све жртве су важне. После су осамдесет година стварали црногорску нацију под заштитом фашизма, комунизма и атлантизма, али су се Срби – упркос свему – одржали. Признали смо их одавно, време је да и они нас признају.
Кад је реч о СПЦ, ствар је још једноставнија. Ђукановићева министарка Гордана Ђуровић (надам се да економију не познаје баш тако добро као историју и људска права), рече једном како цркве и манастири у црној Гори припадају свима, а не само Српској праволсавној цркви и њеним верницима. Бојим се да је верска права и приватно власништво помешала са свим оним што је бивши режим украо. Управо, оно што је режим украо припада свим грађанима Црне Горе или би макар тако требало да буде. Већина православних верника, безмало сви, и целокупно свештенство и монаштво, тренутно су уз СПЦ, Митрополију Црногорско-приморску и владику Јоаникија Другог. Када „ЦПЦ“, истински наследник Хрватске православне цркве, мирним путем дође до већине у свештенству, монаштву и међу верницима СПЦ у Црној Гори, онда ће се и садашње стање променити. Без сваке сумње. Ми смо то прихватили у Северној Македонији, али када је већина тамошњих владика одлучила да обнови канонско јединство са СПЦ, онда су северномакедонске власти једног малтретирале док није попустио, а другог послале у затвор и после прогнале. Да ли је то та демократија, „Европа“…?
Када бих одлучивао у Србији позвао бих Митрополију црногорско-приморску да одложи рукоположење наследника Св. Петра Цетињског и владике Рада на трону који је успоставио Св. Сава. Да подсетим, реч је о оним Петровићима-Његошима које дукљански зелениш сада покушава да отме, а да је имао власт пре четири века протерали би их из Црне Горе уз образложење да су Срби из Босне. Учинио бих то из стратешких, прагматичних разлога. Ипак, питају се верујући народ у Црној Гори и његова црква. Када бих био грађанин Црне Горе, отишао бих на рукоположење на Цетиње. Ако 50000 верника мирно дође на Цетиње, у белим кошуљама, само са крстовима и иконама, свакоме ће бити јасно ко су насилници и шта им је циљ. Српску православну цркву са Цетиња нису отерали султани, ћесари, фирер, ни кљасти Загорац, па неће ни презимењак неке мафијашке сељачине, а ни лажни председник црногорске републике.
Нема повлачења, пошто је реч о нашем основном, људском праву. Равноправост је у питању.
Извор: Напредни Клуб
