Западу се жури да заврши распад Југославије по својој мери
Интервју са Рајком Петровићем, истраживачем Института за европске студије у Београду
Данас се о Српском свету, синтагми коју је употребио министар Александар Вулин да означи потребу за повезивањем Срба у региону, много више говори око Србије неголи у самој Србији. Због чега је то тако?
Наш велики књижевник Брана Црнчевић је једном приликом поставио чувено питање – колико Србија треба да буде мала да не би била велика? Мислим да се ту крије одговор на Ваше питање, јер западним центрима моћи и њиховим продуженим рукама на Балкану смета и помисао, а камоли било какво конкретно повезивање Срба у региону у пракси. Никоме не смета што албански политичари у Албанији, Северној Македонији, Косову и Метохији и Црној Гори отворено говоре о стварању тзв. Велике Албаније, али им зато смета то што Срби у Србији, Републици Српској и Црној Гори желе да заједно обележавају националне празнике или да штите српско ћириличко писмо. Околни народи су изјаве министра Вулина дочекали на нож јер су свесни да је Србија најмоћнија земља у региону, посебно војно, и да је као таква гарант да се над Србима изван матице више неће спроводити ни Јасеновци, ни Пребиловци, ни олује и бљескови. Идеја Српског света им, дакле, смета да спроводе на терену своје науме, а ти науми нити су нити ће бити у интересу Срба. Напротив.
Босна и Херцеговина је данас у највећој политичкој кризи од завршетка рата. Очекујете ли да ће се постојећа криза превазићи или нас на том простору очекују нови изазови?
Западни центри моћи су преко институције високог представника кренули у нову офанзиву против Републике Српске. Карл фон Клаузевиц, пруски теоретичар рата, својевремено је говорио да је политика наставак рата другим средствима. Нажалост, управо томе сведочимо свих ових постдејтонских година у Босни и Херцеговини. Оно за шта су се Срби изборили ратом, а то је Република Српска са јасно прописаним овлашћењима у Дејтонском споразуму, политичко Сарајево под менторством западних сила жели да им одузме у миру. Најављена хапшења свих оних који негирају да се у Сребреници десио наводни геноцид су само један од покушаја да се путем ,,меке моћи“ Република Српска и Срби жигошу као геноцидни, антицивилизацијски, те да као такви немају право на постојање у политичком смислу. Свакако ме радује то што су и власт и опозиција у Републици Српској схватиле да морају наступати заједнички у одбрани виталних интереса српског народа, као и што у томе имају пуну подршку званичног Београда. Очекујем да ће се криза временом све више продубљивати, јер је Босна и Херцеговина нефункционална и немогућа држава. Како другачије оценити земљу у којој сваки од три конститутивна народа различито гледа на њен Устав, на њену прошлост, садашњост и будућност. Решење је мирна и компромисна дисолуција исте и убеђен сам да су све стране довољно зреле и разумне и да схватају да нам се не смеју поновити ратне 90-е. Кажем ово као држављанин те земље, а не као неко ко се меша у нечија унутрашња питања.
У Црној Гори је поново било бурно, овај пут због устоличења митрополита црногорско-приморског на Цетињу. Како гледате на тамошња дешавања?
Сведочили смо последњим трзајима Мила Ђукановића и ДПС-а. Показало се да они више нису способни да Србима бране да раде оно на шта имају историјско и верско право. Свакако да брине чињеница да су у томе имали подршку неких структура у актуелној власти Црне Горе, али не изненађује, јер Кривокапићева влада није нити планира да се бави заштитом Срба у Црној Гори. Видели смо да је та заштита неопходна, да мора бити законска и институционална, јер када неко жели да физички угрози, па чак и ликвидира српског патријарха, чему се онда може надати неки обични Србин? Срби су ипак показали снагу и јединство. Духовна и световна власт у Београду су све организовале беспрекорно и уз помоћ часних припадника црногорске полиције спровеле оно што се морало спровести. Попустити данас у вези устоличења митрополита на Цетињу значило би нове притиске да се попусти око нечег другог у будућности. Нисмо попустили и то ме охрабрује да ћемо тако и наставити.
Преговори око статуса Косова и Метохије између Београда и Приштине се настављају, али већ дуго нема помака и чини се да се ни не назиру у будућности. Какве су Ваше прогнозе?
Све ово о чему смо до сада говорили, укључујући и будућност статуса Косова и Метохије, део је јединствене и синхронизоване акције западне политичке коалиције да се, како то они неретко говоре, распад Југославије коначно заврши. Наравно, по њиховој мери, а што би значило тзв. независно Косово у УН, утапање Републике Српске у унитарну Босну и Херцеговину, ,,грађанску“ Црну Гору без колективних права за Србе… Видимо да се сада отворено говори о институционализацији тзв. војвођанске нације. Косово и Метохија су важно питање не само за Србе и Албанце, већ и за Европу и свет. Западу се очигледно жури, јер Кина и Русија, које су на страни Срба и међународног права, јачају и показују све већу одлучност када је будућност јужне српске покрајине у питању. Важно је да се питање Косова и Метохије не решава само у кругу политичког запада, треба га проширити на све заинтересоване земље. Зашто не укључити једну Аргентину која спада у групу 20 најразвијенијих земаља света, а има сличне проблеме са Малвинским острвима? Сматрам да треба подржати и предлог ПУПС-а и министра за бригу о селу Милана Кркобабића да се и Ватикан укључи у дијалог о будућности Косова и Метохије. Ватикан је озбиљна и глобална верска, али и политичка институција и не признаје тзв. независност Косова. Свака помоћ и подршка у борби за очување Косова и Метохије, а посебно Ватикана који сигурно не гледа благонаклоно на ширење исламског екстремизма у јужној српској покрајини, је добродошла.
