Иван Стоилковић за МКД.МК: Кишовити новембар, а ми и даље као скамењени цветови
Осећам празнину, осећам да реч скоро ништа не може променити, али сам више него уверен у сопствени осећај да се више него лако носимо са државом која је у слободном паду. С друге стране, као аргумент као аргумент који превладава празнину, да се ипак нешто напише, да се остави траг, долази мисао да историја још увек не познаје тренутке где у потпуној тишини пропадају не само процеси стварани годинама него и сама суштина државе. Заиста нам се десило да из Лета у месту се укопамо у месту.
Управо због овога прво „пишем“ председнику “наше земље” да је уставни рок за стварање парламентарне већине 20 дана. И да у држави у којој је он иначе председник Влада већ 30 дана нема скупштинску већину, иако знам да нити је урадио нити ће ишта урадити.
Дај Боже да грешим!
Зашто је председник важан? Зато што је и изабран да не дозволи апсолутну импровизацију и камиказа приступ у решавању највећих проблема у држави. Да не дозволи да се дешавају ствари које ће само додатно закомпликовати свеукупно стање, ниподаштавати демократију, појачавати терор у свим сферама живота и потпуно уништавати већ нарушено поверење грађана у државу, као и оправданост њеног постојања у овом облику. Јер легитимитет никако не би смео да се заснива на самокиднапирању посланика и отмици Скупштине од стране Талата Џаферија.
Овакви примери гажења демократије, прецизније привид демократије у земљи, извукли су на површину циничну, бескорену и бахату тзв. елиту, која је без имало стида подржала плишани тоталитаризам, који опште лудило у земљи проглашава нормалним. И ако нико ништа не предузме, ни председник, ни јавност, ни протектори, за које није јасно зашто ћуте, остаје нам да се надамо да неприродност таквог понашања носи са собом клицу сопственог уништења. Цена ће бити велика, без сумње, биће свакако велика!
Зато, говорећи о Балкану, пре свега о Македонији, уместо о меком стомаку Балкана и Европе, говорићемо о аномалији у региону, аномалији која према првим анализама прераста у озбиљан проблем. Комбинација унутрашњих са озбиљним спољним проблемима постаје све напорнија не само за гледање.
Има ли већег доказа за ово о чему говорим од трагичне аутобуске несреће, највеће у Европи у последњих педесет година, несреће која је подигла целу Европу на ноге, а нико овде нити осећа нити сноси одговорност за изгубљене људске животе.
Поред тога, ово су можда и догађаји са најдалекосежнијим последицама. Наговестићу једну, јер ће се ових дана додатно отворити питање да ли ће се албански политички блок допунски “амдибајрамизовати” и какве ће то последице изазвати на гласачко расположење македонског народа? Проблем који уопште није наиван. Да не отварам теме из области свакодневног живота које су више него трагичне.
Никад није касно, али све док мислимо/те и верујемо/те да су лоши момци само у супротном табору или у табору ваших/наших противника, не ваља нам посао, чак и ако добијемо стотину датума.
Иван Стоилковић, посланик у македонском Собрању за мкд.мк
