НА НЕМАЧКУ ОТПАДА 11 ОДСТО БУГАРСКОГ УВОЗА, А НА РУСИЈУ – ДЕВЕТ ОДСТО 

* Мандат за састав кабинета добиће Кирил Петков, харвардски ђак и експертски лидер новоствореног покрета „Настављамо промене“ који је релативну победу на изборима освојио из позиције вођства у „службеној влади“, а која се у Бугарској увек формира након краја мандата парламента

* Уколико под снажним утицајем Румена Радева буде коначно формирана бугарска влада, реално је очекивати наставак спољнополитичког балансирања („увек у НАТО, никад против Русије“), где би Бугарска етапно наставила да смањује енергетску зависност од Русије, али без предузимања било каквих безбедносних активности које би нарушилe односе са Москвом

* Из позиције САД, али и Велике Британије (која се у време Тонија Блера највише залагала за хитан пријем Бугарске у НАТО и ЕУ), Бугарска ће остати „нелојалан савезник“, чија је елита пре свега везана за Русију и Немачку

* У том контексту треба посматрати и велику суздржаност дипломатских кругова у Вашингтону и Лондону према бугарској регионалној политици, пре свега према Македонији

______________________________________________________________

        Аутор: Владимир ТОДИЋ

         УПРАВО окончани парламентарни и председнички избори у Бугарској, по свему судећи, означили су крај политичке превласти Бојка Борисова и његовог ГЕРБ-а.

     Борисовљев велики ривал, Румен Радев, освојио је други мандат у двобоју са кандидатом ГЕРБ-а Анастасом Герџиковом, док ситуација око састављања нове владе ни изблиза није једноставна.

     Ни ови, трећи по реду парламентарни избори у 2021. години нису означили јасног победника.

     Мандат за састав кабинета добиће Кирил Петков, харвардски ђак и експертски лидер новоствореног покрета „Настављамо промене“ који је релативну победу на изборима освојио из позиције вођства у „службеној влади“, а која се у Бугарској увек формира након краја мандата парламента.

         Поред тога, на овом изборима у Бугарској још једном су били видљиви хетерогени спољнополитички утицаји који у овој земљи трају већ више од 30 година.

     Социјалистичка Бугарска била је, као део „лагера“ најлојалнији савезник СССР, али је након пада комунизма у овој земљи дошло до формалне поделе на евроатлантске реформисте и русофилне социјалисте.

     Без обзира на честе смене власти, цепања два главна блока на многобројне фракције и комплексне односе са протурском партијом ДПС, кључне полуге моћи у држави биле су у рукама олигархијске елите, по правилу бивших челника некадашњег безбедносног сектора који су извели приватизацију у Бугарској.

     Иако је Бугарска током 1990-тих ишла ка ЕУ и НАТО, а њена политичка елита почетком 2000-тих направила консензус око уласка земље у Северозападну алијансу, економски центри моћи углавном су одржавали врло блиске односе са Москвом. Тако је руски Лукоил током 1999. године у време прозападне владе купио бугарску рафинерију нафте у Бургасу, што је у западним круговима дочекано са неодобравањем.

         Руски утицаји, поред веза са бугарским војним и цивилним безбедносним сектором, остваривали су се кроз енергетску повезаност Бугарске са Русијом.

     Велики број припадника социјалистичке елите школован је у Русији, док велики број руских грађана и данас поседује имовину у Бугарској.

     Руски извоз у Бугарску (9% укупног увоза Бугарске) одмах је иза немачког (11%), а зависност ове државе од руског гаса и нафте је велика.

     Енергетске теме, као и на прошлим изборима, биле су веома значајне за све политичке партије. Проруске струје и лобији покушавали су да ревитализују изградњу нуклеарне електране Белене, за коју је одавно руска страна осигурала реакторе и опрему.

     Претходни премијер Борисов све до 2016. године покушавао је да онемогући спровођење овог пројекта. Међутим, суочен са исплатом 600 милиона евра од стране арбитраже у Стразбуру Борисов је пристао да обнови овај споразум преко тендера који је требало да укључи и део партнера из ЕУ, Кине и Јужне Кореје.

     Проамеричка струја (коју предводи нови мандатар Петков) залаже се за изградњу неколико мањих „модуларних“ електрана које би омогућиле највиши степен безбедности за животну средину. С друге стране, проамеричка елита настоји да се у Бугарској изврши гасна и енергетска диверсификација чиме би се смањила енергетска зависност Бугарске од Русије.

     У том смислу, вероватно је најзначајнији пројекат Бургас-Александрополос преко којег би Бугарска требало да обезбеди значајне количине течног гаса из САД и других земаља, као и гасовод ТАП-ТАНАП из Азербејџана.

     Важно је напоменути да је у последњих двадесетак година велики број угледних бугарских стручњака и студената отишао у САД и Велику Британију и да је политички и економски углед ових структура у порасту.

          Под утицајима САД и Русије, као и Немачке, кључни протагонисти на политичкој сцени су последњих година настојали да коригују спољнополитичку оријентацију Бугарске. Тако је Борисов у време почетка велике мигрантске кризе био поуздана „балканска карика“ немачке премијерке Ангеле Меркел и у том смислу остваривао је блиске везе са туским председником Ердоганом.

     Међутим, савез Борисов-Ердоган није успео да кроз унутарполитички захват сломи протурску партију ДПС иза које углавном стоје интереси олигарха и проруских структура. Тек након приближавања између Путина и Ердогана, а у време завршетка Северног тока 2, Борисов се „отворио“ за ближу сарадњу са Русијом, без обзира на обострано бомбастичне потезе у време „шпијунских криза“.  

     То је могло да се види и преко неформално врло блиских односа ГЕРБ са ДПС-овом тајкунском елитом од 2016-2017. године. Са друге стране, Борисов је настојао да одржава и блиске односе са Трамповом администрацијом, пре свега преко сарадње правосудних органа две земље око превенције тероризма.

     Борисовљева широко постављена спољнополитичка тактика веома је критикована од стране америчких и европских либералних кругова, па се може рећи да су га ове структуре у потпуности отписале непосредно пред почетак пандемије коронавируса.

          Иако је важио за највећег ривала Борисова на политичкој сцени Бугарске, председник Радев у последњe две године покушава да успостави нови баланс руско-америчких утицаја у Бугарској.

      Радев је нескривено подржао америчку безбедносну Иницијативу Три мора (Балтик-Јадран-Црно море), али се готово у свакој прилици залагао за укидање западних санкција званичној Москви. Радев је, поред тога, стално присутан на свечаностима поводом ослобођења Бугарске (1878) које увек носе са собом проруска обележја, док има и неподељене симпатије бројног бирачког тела које симпатише и руског председника Путина.

     Поред тога, Радев је, истовремено са именовањем привремене експертске владе на челу са „америчким ђацима“, у време председничких избора изазвао праву дипломатску буру отворено се залажући за признање руске анекције Крима.

     Ова врста балансирања свакако је примећена и у Москви и у Вашингтону.

       Америчке безбедносне структуре при НАТО пре годину дана отворено су протествовале због „цурења“ врло важних података из центра у Бургасу, залажући се за преиспитивање позиције Бугарске у структурама ове војне алијансе.

        Уколико под снажним утицајем Радева буде коначно формирана бугарска влада, реално је очекивати наставак спољнополитичког балансирања („увек у НАТО, никад против Русије“), где би Бугарска етапно наставила да смањује енергетску зависност од Русије, али без предузимања било каквих безбедносних активности које би нарушилe односе са Москвом.

     С друге стране, Бугарска ће остати најважнија балканска држава за руски утицај, који би у оперативном смислу могао да претрпи одређене варијације, а у складу са смерницама o руско-америчким односима на истоку Европе (мигрантска криза на белоруско-пољској граници, криза у односима Русије и Украјине, сукоби елита у Молдавији, безбедност у црноморском басену, енергетски токови итд).

     Из позиције САД, али и Велике Британије (која се у време Тонија Блера највише залагала за хитан пријем Бугарске у НАТО и ЕУ), Бугарска ће остати „нелојалан савезник“, чија је елита пре свега везана за Русију и Немачку.

     У том контексту требало би посматрати и велику суздржаност дипломатских кругова у  Вашингтону и Лондону према бугарској регионалној политици, пре свега према Северној Македонији.