Рајко Петровић: Битно је да смо постали свесни да смо Срби!
Ових дана прослављамо Дан државности Србије у част почетка Првог српског устанка и доношења првог устава Србије. Где и докле је данас стигла Србија као држава, а где и докле српски народ?
Чињеница да имамо независну и међународно признату државу која постоји упркос огромним историјским изазовима са којима се суочила од почетка тог 19. века до данашњих дана говори у прилог томе да смо као народ постигли велики успех. Није лако живети и опстајати на брдовитом Балкану на коме се укрштају геополитички интереси великих сила које су неретко уз помоћ локалних мањих народа и држава покушавале не само да дестабилизују Србију и Србе, већ и да их униште. Живели смо скоро цео један век у епохи југословенства различитих варијанти, баш као и у неколико векова комунистичке идеологије. Обе су имале изразит антисрпски карактер и понекад мислим да је право чудо, па чак и Божија промисао то што смо опстали и коначно, парадоксално не својом вољом, 2006. године васкрсли кроз обнову државности Србије. Битно је да смо постали свесни да смо Срби и да сви морамо бити окупљени око два прворазредна национална циља која се нису променила од доба Карађорђа и Милоша Великог – ослобођење и уједињење.
Који су то највећи изазови пред Србијом и српским народом данас?
Изазова је много, нажалост, они нам никада нису ни мањкали. Коначни статус Косова и Метохије није решен, где албанска страна није спремна ни на минимум уступака попут функцинисања Заједнице српских општина како би српски народ доле могао колико-толико да живи нормално. Република Српска је поново под унитаристичким и централистичким (а суштински исламистичким) притисцима политичког Сарајева и колективног запада и грчевито се бори да заштити сопствене надлежности које јој по слову Дејтонског споразума припадају. Срби у Црној Гори су на својим плећима изнели литије и парламентарне изборе 2020. године, али ни до данас нова власт није решила нека кључна питања која се тичу статуса Срба у тој држави – од пописа, преко потписивања темељног уговора са СПЦ, све до пропорционалног учешћа Срба у институцијама власти и јавној администрацији. Рекао бих да је у Македонији ситуација нешто повољнија, пре свега у културном и просветном смислу, захваљујући и Вашим и напорима Ваших политичких сабораца. У Хрватској је он катастрофалан јер та земља, након геноцида и етноцида почињеног над Србима у 20. веку, сада спроводи и културоцид перфидно покушавајући да Србе претвори у тзв. Хрвате православне вере.
Ближе се нови парламентарни избори у Србији. Како оцењујете рад одлазеће владе?
Нисам неко ко се бави стриктно економским темама или питањима борбе против криминала и корупције па не могу да причам о таквим и сличним стварима. Као неко ко је политиколог по звању и ко прати и анализира унутрашње, регионалне и светске политичке процесе могу да кажем да сам веома задовољан политиком ове владе према Србима у региону, јер се никад више није улагало из Србије у саобраћајну инфраструктуру, школе, болнице и културне и спортске садржаје у Републици Српској, те никада енергичније и синхронизованије званични Београд није бранио положај Срба у Црној Гори, Федерацији БиХ и Хрватској. Сматрам да је ова влада водила солидну и избалансирану међународну политику, где ме је посебно обрадовало велико обележавање 50. годишњице од првог самита Покрета несврстаних. Време је да се наша земља у економском, политичком и сваком другом смислу окрене и земљама Африке, Азије и Латинске Америке, а не да нам у фокусу буду само велике светске силе са којима ни у ком смислу не можемо да се поредимо. Негативно оцењујем рад Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог предвођеног Горданом Чомић које је без довољне јавне расправе наметнуло нека законска решења у области истополних бракова, родне равноправности и забрани дискриминације.
Можете ли издвојити неког министра или министарство који су се посебно истакли у протеклих годину и по дана?
Поменуо сам јако добру регионалну политику, али ту мислим да заслуге пре свих иду председнику Александру Вучићу. Такође сам рекао да српска дипломатија иде сасвим солидним смером, дакле похвале могу ићи на рачун шефа исте Николе Селаковића. Издвојио бих, ипак, министра за бригу о селу Милана Кркобабића бар из два разлога. Прво, јер се прихватио да буде предводник једне важне мисије заједно са председником државе, Владом Србије, САНУ, СПЦ и другим важним институцијама и угледним личностима у земљи – очувања и оживљавања српског села кроз рад Министарства за бригу о селу и Националног тима за препород села Србије. Друго, поменуто министарство којим руководи министар Кркобабић није основано про форма, само да би се попуниле неке коалиционе квоте, већ је заиста постигло низ резултата за кратко време – од скоро 1.000 новоотворених задруга широм Србије, преко 600 бесплатних сеоских кућа додељених младима до додељивања бесплатних минибусева за превоз сеоског становништва у најруралнијим деловима наше земље.
Какве резултате предвиђате на парламентарним изборима 3. априла ове године?
Чини ми се да ће владајућа коалиција поново однети убедљиву победу, упркос неким недостацима и грешкама које је правила, делом због тога што је иза себе оставила и одређене конкретне резултате, а делом јер је опозиција, посебно тзв. грађанска и проевропска, још увек лоше перципирана међу широким народним масама. Око СНС-а и Александра Вучића као председничког кандидата поново су окупљене партије попут ПУПС-а који је још увек трећа парламентарна снага у земљи, затим Партије социјалиста, те СПС и СВМ који ће ићи самостално на парламентарне изборе, али ће дати подршку Вучићевој председничкој кандидатури. Са друге стране, као најозбиљнијег опозиционог изазивача имамо тројац Здравко Понош – Мариника Тепић – Владета Јанковић који не улива ни довољно поверења ни довољно енергије. Здравко Понош је очигледно био толико близак структурама НАТО да га је чак и Борис Тадић морао сменити, Мариника Тепић је говорила о наводном геноциду у Сребреници, а Владета Јанковић се очигледно приклонио онима који сматрају да споменику оцу српске државе Стефану Немањи није место у Београду и да га треба изместити тамо негде у унутрашњост Србије. Такве кандидате, сигуран сам, шире народне масе не могу прихватити као своје.
др Рајко Петровић
истраживач-сарадник Института за европске студије у Београду
