Танасковић: Криза идентитета муслиманског света
srbi.mk
За прилике у исламском свету пресудну улогу су играле тзв. светске силе. Једино Ердоганова неоосманистичка Турска покушава, и донекле успева, да се нешто равноправније укључи у ту игру моћи и утицаја
Кад се каже „исламски свет”, обично се мисли на приближно две милијарде људи који исповедају најмлађу једнобожачку религију или јој традицијски припадају. Они представљају већину становништва у педесетак држава на планети, док су у многима мањински заступљени. Такође, за „исламски свет” се везује представа о релативно највећем демографском расту, уз прогнозу да би муслимани у не тако далекој будућности могли постати најбројнија верска заједница на кугли земаљској. Све што је речено никако није спорно јер одражава чињенично стање на нивоу „хантингтонског” сагледавања човечанства у координатама и категоријама религијских, а изведено и цивилизацијских формација исходишно утемељених на систему религијских вредности и њима претежно надахнутих и уобличених културних образаца.
Ако се пак жели посматрати и протумачити актуално стање „исламског света” у светлу онога што се све чешће рачунарском терминологијом не баш елегантно назива „великим ресетом”, доћи ће се до концептуалног, али и стварносно реалног проблема да је привидно неупитно одређење „исламски свет” на нивоу динамике политичке појавности у многом погледу хеуристички недостатно, па и методолошки неупотребљиво. То, међутим, не значи да је оно суштински сазнајно и интерпретацијски ирелевантно. Напротив!
За разумевање комплексне конфигурације актуалне ситуације и процеса који обележавају део света у ком већински или у компактнијим целинама живе муслимани примереније је користити се појмом/термином „муслимански свет”, пошто је реч о конкретним, савременим друштвеним заједницама, државама и мултилатералним организацијама. На том плану посматран, „муслимански свет” већ дуже време, практично од распада Османског царства, одаје слику велике фрагментираности, грчевитих унутрашњих противречности и кризе идентитета иако поједине веће и ресурсима богатије муслиманске државе играју одређену, премда укупно ипак другоразредну улогу у збивањима која битно обележавају и усмеравају међународне односе. Изузмемо ли повремене узлете утицајности највећих муслиманских произвођача фосилних горива (рат у Украјини увео нас је у такву фазу), за прилике у овом свету пресудну улогу су играле, и настављају да играју, тзв. светске силе, како оне са Запада тако, одскора све више, и са Истока. Једино Ердоганова неоосманистичка Турска покушава, и донекле успева, да се нешто равноправније укључи у ту игру моћи и утицаја.
Уз стално деловање ендемских набоја историјских и савремених међумуслиманских несугласица и спорова, укључујући и велики сунитско-шиитски раскол, и подстицањем управо тих супротности, на позиционирања и кретања у муслиманском свету пресудно утичу инострани чиниоци и њихови међуодноси, а не братска солидарност коју би подразумевала припадност „исламском свету”. Од Магреба до Машрека и Средњег истока муслиманске државе више се свађају и ратују но што пријатељују. Ни феномен радикалног исламизма и тероризма, укључујући Исламску државу, ма колико био спектакуларан и застрашујући, није изузетак у погледу несумњиве унутарисламске етиологије, али и моћног уплива са стране. Угледни француски исламолог Жил Кепел погодио је кад је у феноменологији муслиманског света савремени џихад назвао, сасвим курански, фитном, односно „смутњом”. Паничне најаве о политичкој, а поготово некаквој државно организованој општој експанзији ислама неутемељене су у реалностима муслиманског света. У времену експанзије „надзорног капитализма”, актуализованог политички, економски и пропагандно, а богме и војно, кроз немилосрдну офанзиву тоталитарног либералистичког глобализма, муслимански свет, идентитетски располућен између верности исламу и (пост)модерности, нема никакву шансу.
Сасвим другачије стоји ствар са „исламским светом”. Дубинска, иманентна духовна и културна повезаност укупно и просечно плиће секуларизованих муслимана на свим меридијанима, испод површинског „архипелага ислам” (срећан термин двојице италијанских аналитичара), опире се агресивној глобализацији лишеној димензије истинске универзалности. А једна међу планетарним универзалијама од искона је била културно-цивилизацијска разноликост света, која се сада грубо и лицемерно настоји поништити. Ту лицемерност уверљиво потврђују двоструки стандарди наметљивих протагониста наводно либералног идеала „слободног друштва” и људских права према невољницима који на њихове границе стижу из муслиманског света и одскора из Украјине. „Исламски свет” се у овој равни исказује као људски и морално супериоран, а свакако нормалнији вид заједништва. Но, то је већ друга, она права прича, за коју се под притиском ненормалног и интересно изопаченог насртаја на уравнотежени светски поредак углавном нема времена. А време ради на дуге стазе.
*Професор емеритус
