Бугарска у Битољу минирала „мост пријатељства”
Председник владе Димитар Ковачевски одабрао је да буде неми статиста и то отвара питање шта је све спреман да прихвати на штету македонских интереса
Живот у Македонији је живот у националној катастрофи, с повећаном инфлацијом, новим енормним задуживањима, повећаном стопом корупције и криминала. Влада је показала одсуство било какве стратегије и непостојање плана за побољшање живота грађана или постављање нових циљева који би нас покренули напред. Зато сам предложио план премијеру Димитру Ковачевском, понудивши четири тима ВМРО–ДПМНЕ за јаке реформе у образовању, економији, здравству и преговорима са Бугарском. Чекам одговор владе. Јавно и отворено сам предложио премијеру Македоније заједнички јавни сусрет где ћу доставити стратешки план за излазак из кризе у којој живи народ и који ће природно довести до превремених парламентарних избора. Немам намеру да описујем лошу судбину и стање у које је ова влада довела државу, већ да земљу отргнем од националне катастрофе и да помогнем у изласку из тог стања, каже у интервјуу за „Политику” Христијан Мицкоски, председник ВМРО–ДПМНЕ, водеће опозиционе партије у Републици Северној Македонији (РСМ).
Током разговора инсистира на називу Македонија (без Северна).
У Европи дуги низ година постоје два снажна процеса – с једне стране, поновно рађање локалних национализама, с друге стране, као последицу глобализације, опажамо губитак хришћанског, културног, па и личног идентитета. Како очувати свој национални идентитет, а притом не пасти у национализам, што доводи до поделе и губитка универзалних вредности?
Чини се да је и сама Европска унија све више оптерећена унутрашњим проблемима и неефикасно одговара динамичној реалности. Несугласице и борба интереса њених чланица осликавају се и у односу према аспирантним државама, међу којима је и Македонија. Без обзира на то, таква борба европских национализама није доминантна, али се чини да ЕУ на тренутке губи снагу Шуманове идеје за европско уједињење, што потврђује и пример Македоније. Са тачке десничара, тражим да се поштују наше особености и наш идентитет, да се као такви – и никако другачије – боримо за узлазак у унију. Чини се да је главни резултат европске неуједињености неодлучност уније у испуњавању агенде за проширење. Не сме то проширење да постане бескрајна трка „техником штапа и шаргарепе”, који су увек даље од нас. Поштовање националних карактеристика представља управо ону вредност у коју бирам да верујемо. Тражимо поштовање јер то и дајемо.
Наочиглед и власти и опозиције реинкарниран је фашизам у РСМ отварањем Бугарског културног центра „Ванчо Михајлов” у Битољу, под вођством премијера Кирила Петкова и чланова садашње и бивше бугарске владе. Држава која је напала македонски идентитет и језик овај културни центар представила је као „мост пријатељства”. Какав је ваш став према овом поступку?
Сматрам да ниједна суверена држава не треба да се меша у послове друге суверене државе. Отварање културног центра који носи назив личности која је контроверзна, уместо да представља изградњу мостова пријатељства између две суседне државе, управо је минирање таквог добросуседства. После таквог догађаја не може доћи до већег зближавања двеју држава. Јасно је да је такав чин био провокација, која не приличи држави која има искрене намере. Ми говоримо о европским вредностима, док неки причају о фашизму. Сматрам да треба да постоји један отворен и искрен однос, да се кажу ствари које не повређују и не урушавају наше достојанство. Уједно сматрам да је премијер Македоније Ковачевски погрешно одабрао да буде неми статиста у овом позоришту билдовања домаћег рејтинга Петкова.
И након завршетка позоришта, не сматрам да су обе државе ближе коректном решењу спора који треба да склони препреку за европске интеграције. То што је македонски премијер одлучио да реагује благо и килаво укључује црвени аларм јер отвара питање шта је спреман у будућности да прихвати на штету македонских интереса, што мене, свакако, највише забрињава.
Како видите улогу „Отвореног Балкана”, где видите прави пут за развој РСМ?
Свака иницијатива у смеру повећане сарадње – пре свега економске, па и политичке, укључујући и иницијативу „Отворени Балкан” – није наодмет и може позитивно да утиче на развој земаља. Као таква, не треба да се одбаци, али не треба ни да се дозволи да она буде алтернатива коначном циљу – европском интегрисању Македоније. Када говоримо о „Отвореном Балкану”, недостаје озбиљније дефинисање тога шта ће њиме добити Македонија. Схватам и препознајем интерес пријатељске Србије, па и Албаније, у овом процесу, али недостаје прецизније дефинисање користи РСМ од стратешког и регионалног интереса и које су позиције владе, а не само голи маркетинг. Уједно, пут развоја јесу јака реформа, стварање јаких институција и отворена и јака економија.
Након хладног рата и даље смо далеко од постизања новог позитивног и одрживог међународног поретка, о чему сведочи и украјинска криза. Због чега је оружје и даље надмоћно над дијалогом?
Нема правог победника у једном рату тоталног уништења, без обзира на нечију војну надмоћ. Многе мајке плачу над својим чедима која су дала животе. Зато сматрам да је потребно да велике силе уложе највећи напор за стопирање војне агресије јер она носи уништење и многе несреће. Такав рат доноси и јаке последице за мање државе, као што су наше. Сваки рат подразумева враћање неколико декада уназад у развоју и градњи међусобног поверења. Генерације младих расту у међусобној мржњи и гневу. Уосталом, Балкан може извући многе закључке из дешавања која су његови становници осетили на својој кожи.
Извор: politika.rs
