Урош Николић: Досије „Велика Албанија“ (део трећи)
Добар део тзв. међународне заједнице верује да је религија Албанаца албанство и да је ислам код Албанаца мање – више небитан. С том констатацијом слаже се и велики број грађана Србије. Однос ислама и Албанаца је комплексан и не би га требало ни потцењивати, као што већина ради, нити прецењиват, с друге стране.
Када је формирана независна Албанија и албанска нација у модерном смислу са све књижевним језиком – ствараоцима је сигурно одговарало да представљају религију Албанаца као албанство, да не истичу верске поделе у први план јер би се тако албанско јединство од старта срушило као кула од карата.
За време Енвер Хоџе, свакако је религија свих Албанаца, а и становника Албаније , морала да буде албанство. Свако онај ко би се противио томе могао је да бира, да ли ће два метра под земљу или у неки од многобројних логора широм Албаније. Но, оно што нас занима, јесте какво је стање након пада комунизма , а највише какво је стање код Албанаца у погледу овога – данас .
Ако пођемо од грубе поделе и прихватимо да ислам има некаква 4 велика геополитичка пола – 1. саудијски, 2. ирански, 3. турски и 4. басистички ( арапско – социјалистички ), Албанце би најпре могли да сврстамо у турски, а делом и у саудијски пол. И један и други пол су тренутно атлантистички геополитички полови и сунитски, док се за шиитску теократију Иран и арапски социјализам, који је све више на издисају – може рећи да су антиамерички геополитички полови .
У том смислу , евидентно је , а у то смо имали прилику да се уверимо и осетимо на својој кожи ефекте тог савезништва – да је Албанија већински муслиманска земља која је део атлантистичке геополитичке структуре, а и Албанци као народ у целини. Албанија је и земља кандидат за чланство у ЕУ , а од 2009 . године је и чланица НАТО пакта. Сарадња са НАТО пактом је почела и много раније од формалног чланства и захваљујући том војно – политичком савезу су успели да остваре неке своје круцијалне циљеве. Од 1993. године Албанија је чланица и Организације исламске конференције – ОИК , иако је по верској структури Албанија мултиконфесионална држава.
Од два исламска пола , за која смо тврдили да немају утицај на Албанце , један је у великој кризи и бори се за сопствени опстанакак – Хусеин је свргнут у Ираку, Гадафи у Либији, Асад се бори за осптанак у Сирији. У Египту и Палестини је дошло до великих промена протеклих деценија – египатска војска има великих проблема са Муслиманском браћом, а Фатах је изгубио велики део примата на уштрб Хамаса.
Тај неки левичарски пол ислама је свакако миноран у Албанији након пада комунизма. Што се тиче Ирана, његов утицај на Албанију и Албанце је незнатан, далеко мањи него што је случај са Босном и Херцеговином . Иран је изразито антиамеричка земља , док су Албанци ( засад ) велики амерички савезници . Међутим, није занемарљиво то , што добар део Албанаца припада дервишким редовима који су нарочито јаки у околини Призрена и можда су они евентуално део на који би Иран могао да има већи утицај него на остатак Албанаца.
Што се тиче Турске и Албанаца, највећи део Албанаца муслимана сматра је за своју ,,мајку “. Разлози за то су како верски, културно – историјски, тако и интересни. Турска је чланица НАТО пакта као и Албанија и део атлантистичког блока, али и све више се заштитнички понаша према муслиманским народима из некадашњег Османлијског царства. Јасно је да двојац Ердоган – Давутоглу, више и не крије да води неоосманску политику.
Сви се сећамо не тако давне изјаве Ердогана у Призрену. Што се САД тиче, свакако је пожељније да Албанци буду део турске сфере него саудијске, с обзиром на то да је Турска једна западњачкија, европскија и много умеренија и секуларнија верзија од другог савезника САД – Саудијске Арабије. Ни све већа искакања и размимоилажења Ердогана са савезницима и тежња ка поновној исламизацији и раскидом са кемализмом – не мењају чињеницу да је за западни свет много боља варијанта да Албанцима Турска буде ,,мајка “, него Саудијска Арабија.
Ипак, од пада комунистичког режима све су јаче везе Албаније и Албанаца муслимана са салафитско – вахабитским светом, са исламистичким земљама попут Саудијске Арабије. Везе са исламским земљама, Саудијском Арабијом, пре свега, имао је и покојни Лек Зогу, али и такође покојни бивши шеф албанске обавештајне службе Башким Газидеде , који је од 1997. до 2005. године живео у егзилу негде на Блиском Истоку , врло вероватно у Саудијској Арабији. За саудијског човека важи и Реџеп Бој, садашњи амбасадор тзв. Косова у Ријаду. Иначе ради се о човеку који је био и на челу Исламске заједнице на Косову и који је у Саудијској Арабији боравио на студијама. Сведоци смо све већег броја Албанаца који гину по блискоисточним ратиштима – и то „у име Алаха“, борећи се за Ал Нусру, ИСИЛ итд. Највећи број тих Албанаца је пореклом са Космета и из БЈР Македоније.
Контакти Албанаца са муслиманским терористичким групама датирају још из рата на Косову и Метохији, када се одређен број исламиста борио заједно са УЧК, а зна се и да је Осама Бин Ладен посећивао кампове за обуку у северној Албанији током 1998. године. Ако имамо све ово у виду, како је могуће да су Сједињене Америчке Државе деведесетих година изричито подржавале Албанце, а подржавају их подједнако и данас?
Можда је објашњење, сем увек присутних интересних и реалполитичких разлога и то што је циљ Американаца био да подрже муслимане на Балкану – Бошњаке и Албанце , како би највећа суперсила показала како није против ислама, већ само против екстремиста и терориста ( као да тобоже њих нема и међу овима ), а посебно би то дошло до изражаја када би се на неким другим деловима планете борили против неких других муслимана. Онда ту Срби испадају колатерална штета и донекле монета за поткусуривање Америке и запада са савезницима попут Саудијске Арабије, Турске итд .
Савезништво Албанаца и Американаца би се најбоље могао описти као брак из рачуна. И то сличан ономе који је Америка имала са талибанима 80-их година прошлог века, или са терористима у Сирији на почетку тамошњег рата, све до скоро. У тај савез је свако ступио из својих специфичних интереса, и може се лако догодити у будућности да он пукне. У том случају би Албанци били нешто попут ИСИЛ – а данас. Нешто што је првобитно било савезник, па се отргло контроли, а Албанци ће извесно ићи ка том путу што више утицаја на њих буду имале екстремне исламистичке организације . При томе, Албанци су и најпогоднији за некакве будуће терористичке акције по западној Европи или Америци,, обзиром да као белци и Европљани мање привлаче пажњу од тамнијих особа са Блиског Истока (заједно са Бошњацима могу да чине тзв. Белу Ал Каиду).
Иако углавном Албанци тврде како је Велика Албанија искључиво национални, а не и верски пројекат, евидентно је да уколико би се она остварила – апсолутна већина у њој би била муслиманска. Чак би се драстично верска пропорција изменила проширењем државе Албаније у односу на оно што имамо сад у њој. У томе можда лежи и одговор на питање зашто су искључиво Албанци с Космета и Македоније опредељени за Велику Албанију, више него Албанци из Албаније.
Што се тиче Албанаца из Албаније , свакако су за Велику Албанију муслимани из северних делова, док би за православне са југа она не само била непожељнна, већ би представљала опасност и још већу неравнотежу. Сви знамо да муслимани могу да коегзистирају са другим верама унутар једне државе, али до тренутка када постану најснажнији , изразита већина. Према томе ,ако би се формирала Велика Албанија, природан корак би био да после извесног времена она потпуно потисне хришћане у Албанији и постане исламска држава. Знамо шта је за сваког правоверног муслимана идеал, и можемо само претпоставити каквом уређењу би стремила држава у којој изразиту већину чине муслимани.
При том, треба имати у виду, да ако неко припада муслиманском делу , а да није клерик или фанатик , он има одређеног разумевања за најекстремније појаве унутар свог дела народа. Јер свако ко је умерењак , склон је да буде жесток у осуди разних екстремизама , али да ако мангупи долазе из сопствених редова , некако има више разумевања и они му не сметају толико.
Уколико би Турска или Саудијска Арабија активно подржавале такву Велику Албанију, разуме се да би то ишло ка томе да она буде све више и више исламска земља у срцу Европе. А када би било могуће повезати је са муслиманима Бошњацима ( у чему су им опет Срби најјача препрека ), онда би и зелена трансверзала могла да постане реалност . Истанбул ( намерно не Анкара ) и Ријад ништа не би имали против тога, али би проблем са тим имали управо они из западног света који данас подржавају унитарну БИХ и независно Косово – и као много пута до тада неко њихово чељаде би им се временом ,, отргло са ланца “ .
На нама Србима је да им стално указујемо на такве опасности и могућности у будућности, чак и када су потпуно глуви на то. А уколико би дотле и дошло, свакако да би реакција захтевала формирање некаквог новог Балканског пакта, и то искључиво православних угрожених земаља попут Србије, Црне Горе, БЈР Македоније и Грчке. При том би осовина Грчка – Србија у таквом савезу имала главну реч. А наравно, као и сваки регионални проблем и спор, и у овом међународни фактор који је све комплекснији и мултиполарнији би био – незаобилазан.
С друге стране, албанска експанзија, систем деловања, коришћење прираштаја као убојитог оружја – одају један снажан печат муслиманске културе, ма колико да то званично они негирали.
Аутор је дипломирани политиколог и сарадник интернет магазина Српска аналитика.
Извор: Српска Аналитика
