Човић за Нови Стандард: Време је за косовску дипломатску офанзиву

Пише: Небојша Човић

О уклањању блокада не сме да буде говора док се не испуне одређени предуслови. Формирање ЗСО је само један од њих, прави разлози су дубљи и системски

Поучен сопственим искуством, више пута сам упозоравао на модус операнди колективног запада, чије су две основне карактеристике лаж и манипулација. Потписивати споразуме без икакве намере да се спроведу, куповати њима време и користити честитост и наивност друге стране која своје обавезе из споразума спроводи онако како то ради одговорна и морална страна – све време без икакве намере да спроведу сопствене обавезе и осигурају спровођење обавеза својих пулена.  Циљ је увек исти – купити време, како би се друга страна довела пред свршен чин. А онда рећи да је претходни споразум превазиђен и гурати неки нови.

Пре десетак дана, Ангела Меркел је у интервјуу једном немачком магазину потврдила хвалисање Петра Порошенка да су споразуми из Минска били само маневар да се Украјини купи време, без истинске намере да се икада спроведу. Иако ми је јасан њен мотив да оправда свој, објективно, визионарски однос према Русији који је током њене владавине од Немачке направио економски и политички најснажнију чланицу ЕУ, са сувереном политиком која не реагује на даљинско управљање са друге стране Атлантика, дубоко је разочаравајућа та потреба да се правда онима који, реално, немају капацитет ни да јој скувају кафу, на начин којим поткопава своју неупитну политичку заоставштину. Међутим, иако су јој мотиви били искључиво лични, њена изјава је забила колац у срце сваког потенцијалног решења конфликта у Украјини неком врстом споразума –  јер која је сврха било каквог споразума ако нема поверења да ће га друга страна спровести –  и послала поруку Владимиру Путину да овај конфликт мора да заврши војно.

Балканске паралеле

Неке паралеле –  и то не оне војне –  већ се неко време саме намећу, не само по питању решавања проблема КиМ, већ региона у целини. Сви они усплахирени и љути страни емисари који су ових дана посетили Београд и Приштину, општим испразним изјавама да договорено мора да се спроведе, истовремено одбијајући да потврде чврсту подршку потпуном спровођењу иједног од до сада потписаних споразума, те да је најважније да косметски Срби што пре уклоне барикаде и врате се у институције, а да ће се они већ побринути да се, на пример, формира ЗСО, нехотично закуцавају ексер у ковчег импотентног ангажовања ЕУ на решавању овог проблема и новог-старог „бриљантног“ немачко-француског предлога. Јер ЕУ, у свом светски познатом маниру, не само да није успела да спроведе ни техничке споразуме које је испреговарала и гарантовала пре 10 година, већ  је и неспровођењем договореног и бахатим наметањем статусних питања, прекршила свој мандат, који, самим тим, мора да се врати у надлежност Савета безбедности УН.

Већ сам више пута говорио о томе да косметски Албанци, када год треба да спроведу своје обавезе, направе кризу. Један од примера је и погром 2004. године, када је требало да се спроведе план УН о стандардима пре статуса, који је укључивао и повратак интерно расељених Срба и осталих неалбанаца. Од самог почетка је било јасно да је довођењем Куртија на власт намера малигних западних играча била да се ескалацијом ситуације бесмисленим кризама које се надовезују једна на другу убрза ситуација и наметне неко спољно пресецање, у ситуацији када је постало очигледно да свој парадржавни пројекат не могу да заврше онако како су планирали – кротким и сервилним признањем те насилне творевине од стране Србије. Довршетак етничког чишћења Срба започетог 1999. године је био само „додатни бенефит“, како воле да кажу неки наши политичари фасцинирани западом. Што би рекли на матерњем језику поменутих малигних шаптача – „win-win“ ситуација.

Одуство капацитета

Курти нема апсолутно никакав капацитет да води привремене институције, то показује пре свега економска ситуација у покрајини. Његов једини капацитет је да баца сузавац, звецка оружјем и прави проблеме. Један је од ретких албанских лидера који је успео да направи поделе међу обично хомогеним Албанцима на КиМ, што је показало и недавно обраћање статирајуће тзв. председнице Вјосе Османи, албанским политичким странкама које је већина тих странака бојкотовала. Међутим, неки од оних који сада критикују Куртија, препоручујући се западним господарима као потенцијалне замене, попут Рамуша Харадинаја, и сами су креирали кризе да преусмере пажњу са својих обавеза на неки нови проблем. Тако да Курти јесте проблем, али већи проблем су већ поменути западни шаптачи.

Да поновим оно што сам рекао више пута. САД и њихови савезници желе да се реше Куртија, то би могло лако да се уради, већ смо имали прилику да то видимо. Довољно је заврнути спољне славине у већ умирућој економској ситуацији и косметски Албанци ће га сами скинути са власти. Али праве намере, и поред реторичких претњи, у ситуацији коју тренутно имамо на КиМ, показује охрабривање Куртија да преда кандидатуру за чланство у ЕУ –  иако се тиме директно крше бројни споразуми, укључујући и вашингтонска писма о намерама. Свима је јасно да се ради о унутрашњеполитичком маневру и замазивању очију сопственој јавности, да се ово коси са свим законима у ЕУ, да пет земаља ЕУ не признаје ову парадржаву у покушају, али реакције нема. Напротив. Као што нема реакције на позирање Куртија и Османи са мапама Велике Албаније. Или на саопштење Самоопредељења оног тренутка када је Ескобар прешао административну линију ка централној Србији да ЗСО неће бити формирана. У исто време, одобрава се и безвизни режим за грађане ове фантомске парадржавне творевине на нашој територији. Да се разумемо, у потпуности подржавам да људи могу несметано да путују, требало је то урадити много раније. И већ се радујем извештајима о десетинама хиљада „лепо васпитаних и добростојећих“ нових безвизних путника, који изазивају панику и незадовољство и у другим земљама, а не само у Великој Британији. Дакле, и поред празне приче и претњи Куртију, западу је Курти потребан.

Ружичаста утопија

Тренутно је главни циљ западних администрација да се склоне барикаде на северу КиМ и да се Срби врате у институције. Зашто? Већ 20 година, запад ситуацију на овом окупираном делу наше територије лажно представља сликом кроз ружичасте наочаре – мир, толеранција, уважавање различитости, владавина права, поштовање људских права. Ружичасто место из утопије, са једнорозима и шећерном вуном, где би свако волео да живи и које зато заслужује да му се потврди „државност“. Тај наратив оснажују фризирани извештаји и ранг листе булументе западних организација које се, као део западне пропагандне машинерије, баве „промоцијом демократије, људских права и владавине права“. Арбитрарна хапшења Срба, непримерене драконске затворске казне за вербални деликт или, на пример, ношење мајице са српском заставом, узурпација и отимање српске имовине, лажна сведочења албанских узурпатора српске имовине о наводним злочинима српских власника како би задржали нешто што им не припада, уништавање цркава и гробаља, непримерена употреба силе и селективна примена закона, на пример на породици Петровић из Велике Хоче – то није важно, то се не рачуна, јер је на тзв. Косову све идеално. Зато је излазак Срба из привремених институција толики проблем. Јер да је све тако идеално као што они тврде – до тога не би дошло. И зато Срби морају да се врате у привремене институције што пре, пре него што се неко у тој лоботомисаној јавности запита због чега су из њих изашли. И да повуче паралеле са неким државама у другим деловима света, које су на црној листи и САД и ЕУ, због потпуно исте врсте репресије према мањинским заједницама.

Запањујућа је изјава шефа ЕУЛЕКС-а да он не зна где се налази отети Дејан Пантић. Његов посао је управо то, да зна и да спречи кршење права. Оваква импотентна организација је изгубила сваки смисао, уместо да поштују мандат који им је поверен, они су саучесници у репресији над Србима и осталим неалбанцима. Да и не помињем коруптивне скандале који су компромитовали ту мисију пре десетак година, чији епилог никада нисмо сазнали. А, како се сада види, то је изгледа уобичајени проблем у европским институцијама, на свим нивоима, па и оним највишим.

Камичак који расте

Већ неколико месеци, на међународним конференцијама и јавним академско-политичким дебатама о кризи у Украјини у САД и у Европи – наравно, осим оних које организује, на пример, НАТО преко Немачког Маршаловог фонда – не прође ниједан скуп да се не говори о незаконитој агресији НАТО на бившу Југославију. Од када је Ангела Меркел дала поменуту изјаву о споразумима из Минска, све чешће се говори и о срамном односу колективног запада према РСБУН 1244, која је свесно и активно кршена док се куповало време да се створе услови за самопроглашење независности косметских Албанаца на окупираном делу територије суверене државе, у потпуној супротности са донетим међународним обавезујућим правним оквиром. Оно што је био готово неосетни камичак у ципелама НАТО, а пре свега САД и њихових савезника, и поред све цензуре и агресивне пропаганде, полако почиње да расте, жуља и изазива много већу непријатност него што је то био случај до сад. И, што им је у овом тренутку изузетно важно, поткопава тај склепани наратив у вези са Украјином.

Старије генерације се вероватно сећају црно-белог филма из 1944, „Gaslighting“. У последње време се тај израз све више употребљава како би се, између осталог, описала и агресивна западна пропаганда у вези са пандемијом и конфликтом у Украјини, којом се манипулише до те мере да глобална јавност почиње да сумња у сопствену перцепцију, искуства и разумевање онога што се дешава. Ми смо више од 20 година изложени оваквој врсти агресије од стране наших „западних партнера“, са циљем да поверујемо да је питање КиМ завршена ствар и да треба да предузмемо „храбре кораке“ – против сопствених националних и државних интереса. И управо се о томе ради код свих ових позива на хитно уклањање барикада и повратак у институције, док ће се приштински западни ментори „лично“ позабавити формирањем ЗСО у неком недефинисаном времену у будућности.

Ових дана сам разговарао на тему КиМ са једним западним званичником. Очекивано, и он је, поновио договорени наратив о неопходности уклањања барикада и повратка у институције. И још је нагласио забринутост „милитантним понашањем“ новог министра одбране Републике Србије?! На моје питање како то да његова администрација није изразила забринутост милитантним понашањем Куртија и незаконитим уласком недозвољених полицијских снага на север КиМ, узурпацију и изградњу незаконитих „база“ на српској имовини, уз саучесништво КФОР-а и ЕУЛЕКС-а, није имао одговор.

Наредни кораци

Имајући све у виду, наши наредни кораци су више него јасни. О уклањању блокада и повратку у институције не сме да буде говора док се не испуне одређени предуслови. Формирање ЗСО је само један од њих, то је повод, док се разлози налазе у дубоким проблемима и системској репресији, уз саучесништво колективног запада и флагрантно кршење свих правно-обавезујућих међународних споразума.

1. Захтев Владе Србије у вези са повратком српских безбедносних снага, иако арогантно одбачен и пре него што је формално предат, је рационални стратешки потез којим се, без обзира на исход, враћа пажња светске јавности на РСБУН 1244, коју су САД и њене савезнице активно поткопавале од њеног доношења и до сада успешно гурале под тепих. Као што сам већ поменуо, и сама најава је за последицу имала да на политичко-академским скуповима у свету почне да се говори о овој резолуцији и њеном планском дезавуисању од стране западних земаља, сада у једном много ширем контексту који угрожава геополитичке интересе колективног запада.

2. Тачно је да захтев о враћању безбедносног особља како то предвиђа РСБУН 1244 треба упутити КФОР-у, али о томе треба обавестити и Савет безбедности УН и истовремено скренути пажњу на излазак ЕУ из мандата који јој је поверен – да посредује у дијалогу о искључиво техничким питањима. С обзиром на незаконите покушаје ЕУ да разговоре усмери на статусна питања, као и на њену неспособност да – већ 10 година – осигура спровођење договореног, поднети званичан захтев за повратак процеса у окриље УН.

3.Захтевати моментално повлачење недозвољених снага полиције са севера КиМ.

4. Захтевати хитне писмене гаранције од команданта КФОР-а и Генералног секретара НАТО о поштовању услова за сваки улазак полицијских службеника који нису део локалне мултиетничке полиције у све српске средине на КиМ, укључујући и оне јужно од Ибра.

5. Расформирати и срушити нелегално изграђене базе на северу КиМ, вратити узурпирану земљу српским власницима и исплатити им новчану надокнаду за претрпљене губитке услед компромитовања квалитета земљишта намењеног пољопривредној производњи.

6. Поставити рок за формирање ЗСО – у изворно договореном мандату, до 31.1. 2023. Исти рок поставити и за повратак имовине манастиру Високи Дечани.

7. Уколико се ЗСО не формира у том року, прогласити Бриселски споразум – и бриселски процес у целини, суспендованим и мртвим.

8. Не спречавати Србе јужно од Ибра да већ 1. 2. 2023. изађу из свих привремених институција.

9. Након формирања нелегалних општинских структура у Северној Митровици, одмах приступити формирању скупштина општина на северу КиМ од стране српских посланика и свих осталих општинских структура у приватним кућама, уколико се онемогући приступ општинским просторијама.

10. По изласку Срба из привремених институција и јужно од Ибра, пружити им логистичку и сваку другу подршку у вези са формирањем српских институција и у тим срединама.

11. Обезбедити буџетска средства за плате и остале принадлежности српских институција и на северу и на југу КиМ.

12. Захтевати од међународне заједнице да се одмах пусте сви ухапшени Срби.

13. Захтевати од међународне заједнице да се прогласи општа амнестија за све учеснике у грађанском отпору српске заједнице.

14. Распустити тзв. војску Косова и вратити те структуре у постојећи правни оквир, који је, између осталог, дефинисан и тзв. Уставом тзв. Косова.

15. Одбацити тзв. француско-немачки предлог, с обзиром да у њему не постоји апсолутно ништа што би нама могло да буде прихватљиво, јер потпуно игнорише РСБУН 1244 и Устав Републике Србије. Без обзира какве су нијансе у питању, предлог две Немачке, који су западни посредници очарани сопственом генијалношћу арогантно и површно ставили у центар овог документа, потпуно је неодговарајући и непримењив на нашу ситуацију и као такав је одбачен пре више од 15 година.

16. Након предаје кандидатуре за ЕУ од стране привремених институција на КиМ, одмах објавити документа о повлачењима признања и наставити активну кампању отпризнавања.

Оваква листа захтева би сасвим сигурно од стране Приштине била одбачена, јер они, као што је познато, не желе да испуне ни оно на шта су се до сада обавезали. Али Приштина и није адреса ових захтева, већ њени западни покровитељи. Одговор на Куртијеву бескомпромисност по питању формирања ЗСО не сме бити сувише компромисерски приступ, већ тврди принципијелизам. Када се ствари тако поставе, постоји шанса да ће и из Приштине почети да стиже друга песма. Уосталом, све и да не буде тако, Београд променом приступа нема шта да изгуби. Напротив.

Небоша Човић је некадашњи градоначелник Београда, некадашњи заменик председника Владе Републике Србије, некадашњи председник Координационог центра за Косово и Метохију и некадашњи посланик у Народној скупштини у два мандата. Тренутно је председник КК Црвена звезда. Ексклузивно за Нови Стандард. 

Насловна фотографија: Танјуг/Сава Радовановић

Извор Нови Стандард